Izvor: Luftika.rs, 29.Nov.2022, 12:06
Intelekt svetskog kalibra od kog je palanka okretala glavu: Najumnija Novosađanka imala je buran život i tragičan kraj
„Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno“, tim rečima od sveta se 1953. oprostila novosadska književnica, erudita, istoričarka filozofije, prevoditeljka, Anica Savić Rebac.
Njena tragična odluka mnogima je bila krajnje neshvatljiva. >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << Ipak, njen život i stvaralaštvo bili su neoborivi dokaz da je ona isuviše često osećala nepravdu književnih krugova i neshvaćenost intelektualaca kojima je verovala.
Brak sa Hasanom Repcem bio je za nju najsigurnija luka za beg od osuda kojima je često bila izložena, ali i veliko emotivno iskušenje.
View this post on Instagram
A post shared by Аница Савић Ребац (@anicasavicrebac)
Novosađanka sa zavidnim obrazovanjem
Rođena 4. oktobarskog jutra 1892. u uglednoj novosadskoj porodici, Anica Savić dobila je obrazovanje o kakvom su devojke tog doba mogle samo da sanjaju. Jedino dete uglednih Novosađana, uživala je veliku pažnju roditelja koji su živote posvetili tome da njihova ćerka dobije najbolje moguće obrazovanje.
Aničin otac Milan Savić bio je književnik i dugogodišnji sekretar Matice srpske, a njena majka Julijana je bila Grkinja poreklom i poticala je iz ugledne građanske porodice.
Njihova kuća bila je mesto okupljanja istaknutih ličnosti s početka 20. veka (Laze Kostića, Sime Matavulja, Uroša Predića i drugih), što će umnogome odrediti njen životni put.
Njeni roditelji su gotovo sve uložili u njeno obrazovanje i mnogobrojna putovanja, što je dovelo do toga da Anica kasnije, tokom i nakon Drugog svetskog rata, živi u lošim materijalnim uslovima.
View this post on Instagram
A post shared by Аница Савић Ребац (@anicasavicrebac)
Okruženje u kojem je rasla, visoko obrazovanje i lična interesovanja sigurno su najviše doprineli da Anica još od detinjstva govori engleski, nemački i francuski, a sa trinaest godina prevede poemu „Manfred“ Džordža Gordona Bajrona, i počinje da objavljuje pesme u časopisu „Brankovo kolo“.
Među njenim prvim radovima su i prevodi Šelija i Emila Verharna. Srednju školu Anica završava u Novom Sadu, 1909. godine maturira kao jedina devojka u generaciji.
Njena porodica se naredne godine seli u Beč da bi Anica upisala klasičnu filologiju.
Pred Prvi svetski rat, Anica se sa roditeljima vraća u Novi Sad, a uspeva da diplomira tek po završetku rata na Beogradskom univerzitetu. Uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević bila je jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20. veka.
Brak, osude i spletke
Hasana Rebca je Anica Savić upoznala sasvim slučajno. Neki kažu da je njihov prvi susret bio u Parizu.
O njihovoj ljubavi Ljiljana Vuletić je zapisala:
– Hasan i Anica bili su u mnogo čemu sušta suprotnost već na prvi pogled. On visok, krupan, snažan, robusni, dinarski tip; ona oniža, sitna, prefinjenog izgleda. On muslimanske veroispovesti, ona, rođenjem pravoslavne.
On sav posvećen politici, rečju i delom, bojovnik na nemirnim balkansim prostorima; ona pesnikinja, profesorka, naučnica.
Ona savršenog zdravlja do kraja života, on teški srčani bolesnik. Nikada Anica Savić Rebac nije otišla ni na jednu večeru u Pen klub čija je bila članica ili na bilo koji skup, a da njen Hasan Rebac nije bio uz nju.
Takva bračna odanost i vezanost provocirala je u književnoj čaršiji više prezira i ogovaranja nego klasičan književni blud i razvrat. Ali Anica Savić Rebac nije marila za to.
View this post on Instagram
A post shared by Аница Савић Ребац (@anicasavicrebac)
Udaja za Hasana Repca 1921. bila je za Anicu početak veoma srećnog, ali i neizvesnog i teškog života. Osude su pljuštale sa svih strana. I Novi Sad i Beograd su se združili u jednom – u neverici.
Njen suprug je bio načelnik Ministarstva vera u Beogradu, ali je ubrzo sa tog mesta smenjen i oni odlaze u Skoplje, da šire ideju jugoslovenstva.
U Skoplju je upoznala feministkinju Rebeku Vest, koja će kasnije u svom putopisu o Jugoslaviji („Crno jagnje, sivi soko“) pisati i o Anici i Hasanu, pod pseudonimima Milica i Mehmed.
I sama Anica je bila aktivna feministkinja i 1927. sa drugim intelektualkama osniva Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, koje se zalagalo za prava i interese visokoobrazovanih žena, koje su uprkos svom obrazovanju i kompetencijama bile opstruisane da napreduju u karijeri kao što je bio slučaj sa Dragom Ljočić i Ksenijom Atanasijević.
Rebeka Vest je bila oduševljena Anicom Savić Rebac i njenim suprugom Hasanom, opisujući ih kao „stubove civilizacije“.
Rebeka Vest u jednom svom zapisu kaže: „Jednom sam pokazala Denisu Soru, najmudrijem čoveku na svetu, pismo koje sam dobila od nje“.
„Eto, vidim da vam piše iz Skoplja“, rekao je. „Doista, mi smo u mnogo boljem položaju nego što pretpostavljamo. Ako odavde do Kine ima 20 ljudi, rasutih po svetu, a koji liče na ovu ženu, civilizacija je spasena.“ Samo u Srbiji, Anica Savić Rebac nije imala podršku za ono što je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna.
Anica je 1932. doktorirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa i danas korisnom i u mnogo čemu neprevaziđenom disertacijom „Pretplatonska erotologija“, kod mentora Veselina Cajkanovića.
Nakon doktorske disertacije, objavljene su i druge Aničine studije: Geteov Helenizam, Ljubav u filozofiji Spinozinoj, Mistična i tragična misao kod Grka, Štefan George, Platonska i hrišćanska ljubav, Kalistos, Tomas Man i problematika naših dana.
Nadala se da će dobiti upražnjeno mesto na Katedri za klasičnu filologiju, ali ne nailazi na topao doček. Umesto toga, dobija mesto u skopskoj gimnaziji, a predaje i po drugim mestima latinski, nemački, francuski i grčki.
Po povratku iz Skoplja u Beograd 1941. i ona i suprug su bez posla i žive skoro kao izbeglice. Hasan, koji se u Prvom ratu borio sa srpskom vojskom i preživeo povlačenje kroz Albaniju, nije uspeo da se pridruži partizanima.
Jedno vreme su stanovali u učionici Filozofskog fakulteta koju su rano ujutro napuštali da bi mogli da uđu studenti.
Biografi beleže da je u martu 1945. Anica postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru je premeštaju u Sarajevo.
Kao da se ponavljaju skopske godine kada su je stalno premeštali iz jedne škole u drugu. Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu.
Najzad, oktobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu i predaje istoriju rimske književnosti i latinski jezik.
Anica je u tom periodu bila jedina profesorka na celom Beogradskom univerzitetu. Hasan Rebac postaje poslanik u Saveznoj skupštini. Dobijaju i stan.
Kolege Miloš Đurić i Milan Budimir, naši inače veoma cenjeni klasičari, nisu se prema Anici Savić Rebac odnosili sa dužnim poštovanjem, a intelektualna sredina tog doba nagađala je da je to zbog toga što je žena, ali i činjenice da je bila udata za čoveka druge vere.
Mnogi su tvrdili da su razlog njena politička ubeđenja, ali tek i činjenica da su se ugledni profesori osećali ugroženi njenim ogromnim intelektualnim potencijalom.
Možda je najbliži istini bio Jovan Dučić, koji je ocenio da će njeno delo kritika prećutati, ali samo zato što, kako kaže, „ne znam ko bi umeo da o tome kaže pravu reč“.
View this post on Instagram
A post shared by Аница Савић Ребац (@anicasavicrebac)
Za sve vreme rada na Fakultetu, radila je i u Antifašističkom frontu žena (AFŽ), Udruženju književnika i SANU i držala predavanja na „Kolarcu“.
Sa ove distance jasno je da je zapravo malo ko razumeo i njenu filozofsku poetiku. Ona je bila levičarka, pristalica ideja socijalizma i komunizma, a i ona i njen suprug su bili i pristalice jugoslovenske ideje.
U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protivrečnosti i nepomirljivosti. Anica je uvek bila uz njega, a malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio inovercem.
Levičarko ideološko uporište Anica je pronalazila upravo u helenskoj i antičkoj kulturi, kojom je bila opčinjena.
Iako je u kritičarskim, ali i čitalačkim krugovima nisu smatrali značajnom književnom pojavom, Anica nikada nije podlegla kompromisima, niti sa samom sobom, niti sa onima koji su naprečac donosili sudove, često iz nemanja volje da s punom pažnjom ulaze u njen rad i suštinski ga sagledavaju.
Prihvatala ih je kao neminovnost i osluškivala sa zebnjom. Nakon Drugog svetskog rata, objavljene su i studije o „Luči mikrokozma“ i Njegošu, Njegoš, Kabala i Filon, Njegoš i bogomilstvo, Pesnik i njegova poezija.
Za Anicu Savić Rebac „Luča mikrokozma“ bila je „najviši izraz jugoslovenske kulture“ te je, osim pomenutih studija, objavila i prevode „Luče“ na engleski i nemački.
Sa latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a sa nemačkog dela Tomasa Mana („Smrt u Veneciji“, „Tristan“…) s kojim se često dopisivala.
„Spasili ste mi život, ali ste pogrešili“
Bolest i smrt njenog supruga je sve zaustavila. Iste noći kad je Hasan Rebac umro, Anica je sebi prerezala vene.
No, morfijum koji je pre toga sama sebi ubrizgala da bi ublažila bolove usporio je krvarenje te su je teškom mukom spasli.
Nakon Hasanove sahrane komšinica i kućna prijateljica Darinka Grabovac predala joj je pismo koje je Hasan ostavio.
„Kad bih se još jednom rodio, samo bih tebe voleo“, čitala je i plačući rekla Darinki: „Metnućeš mi ga u kovčeg“.
Od namere o samoubistvu nije odustajala. „Spasli ste mi život, ali ste pogrešili, jer ću pokušavati da se ubijem dok mi to ne uspe…“ Čitala je literaturu o antičkim samoubistvima.
Prijatelji su je odvraćali, ali je ona svoje uverenje branila argumentima antičkih koncepcija o samoubistvu, a posebno ideju da će „mudrac sam sebi oduzeti život, radi spasenja otadžbine i radi prijatelja, i ako ga obuzme suviše jak bol, bilo zbog osakaćenosti, bilo zbog neizlečive bolesti“.
Neposredno pre nego što će se ubiti hicem iz pištolja, Anica Savić Rebac obavila je sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom…
Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj…
Tumačenja tragedije
Tračevi su kolali gradom, sredina je neprestano šaputala o Aničinom životu, pa tako ni nakon njene smrti tišina nije dugo potrajala.
Jedni su tvrdili da se ubila po kabalističkom obredu tačno izračunavši sat i minut u kome mora da se ubije kako bi se spojila sa mužem Hasanom.
Drugi su pominjali Horacija koji se tako ubio za svojim mecenom kome je dao zavet kao što se smatralo da je Anica Savić Rebac obećala Hasanu da će se ubiti nakon njegove smrti.
Nije sigurno da li je jedna od najvećih srpskih intelektualki otišla u smrt za svojim mužem, jer je ostala sama i nije mogla da se nosi sa sredinom u kojoj je živela.
Međuratni Beograd nije bio blagonaklon prema ženama i njihovim izborima, nisu sve priče imale srećan kraj.
Kažu da je pesnik Rade Drainac bio očaran te da je napisao odu o novom značenju samoubistva.
Jedan Aničin prijatelj tvrdio je da je Crnjanski kazao da je Aničina tragedija u tome što je verovala da bi bilo mnogo manje radosti u ovom svetu kad ne bi bilo Paraksitelovog Hermesa, a da je to verovala u Srbiji u kojoj devedeset posto intelektualaca nije čulo za Paraksitela.
Jedna od najobrazovanijih žena u Srbiji sahranjena je na beogradskom Novom groblju 9. oktobra 1953. godine.
U kolumni za „Republiku“ Aničin prijatelj Stanislav Vinaver napisao je da je ona oduvek zastupala ideju da „iz života treba otići blagovremeno“, Ljiljana Vuletić je u monografiji „Život Anice Savić Rebac“ prvi put iznela tezu da samoubistvo te izuzetne žene nije bilo „samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije“.
U martu 2012. u Carigradskoj 8 gde je živela i radila, postavljena je spomen-ploča njoj u čast u okviru akcije „Vratimo dug piscima“.
Jedna ulica na Slanoj bari u Novom Sadu nosi njeno ime, kao i bibliotečki ogranak na novosadskom Trgu republike.
Izvor: Ekspres.net, Stil, Telegraf
„Nemojte samo lice da mi nagrdite“: Život srpske Mata Hari pun špijunskih i ljubavnih afera
.jpg)
