Izvor: Objava, 25.Avg.2019, 01:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ИВАН IV ВАСИЉЕВИЧ ГРОЗНИ

Иван IV Васиљевич, познатији као Иван Грозни, био је руски цар. Остао је запамћен као сурови тиранин, а не као цар којем је пошло за руком да ојача Русију.

За време своје владавине, од 1533. до 1584. године, припојио је Русији огромна пространства, укључујући Казан, Астрахан и Сибир, и изузетно окрутно спровођеним реформама створио снажну руску државу.

Иван IV је рођен 25. августа 1530. године у месту Коломенскоје у близини Москве, а био је дуго ишчекивани син великог московског кнеза Василија III. Отац му је умро када је Ивану било само три године, па је тако већ као мало дете постао велики московски кнез. Као изузетно паметно дете, од своје пете године суделовао је у државним пословима.

Третиран с поштовањем у јавности, али иначе запостављен, Иван је одрастао у периоду када су у Русији владале дворске интриге и отворени сукоби међу бојарима - руским племством које је земљом владало још од 10. века. Млади Иван био је изложен тим конфронтацијама што је утицало на његов морални развој. Иако веома интелигентан, био је склон изливима беса, а још у раном детињству знао је да мучи животиње.

Паметан и опчињен читањем књига, Иван је веома рано почео да сања о неограниченој моћи. У тринаестој години, четири године пре но што је ступио на престо, наредио је да се убије Алексеј Шујски, бојар на високом положају. Године 1547. Иван IV се самовољно прогласио пунолетним, а митрополит московски Макарије крунисао га је за великог кнеза, али и за цара, и тако је постао први цар Русије. Своју владавину је започео реформама, модернизујући и централизујући државно уређење. Променио је законик, увео прву регуларну војску и локалне самоуправе у сеоским областима. Такође је настојао да уздигне Русију на културном и економском плану (отварање прве штампарије 1553, јачање трговачких веза са Западном Европом).

У војном погледу имао је великих успеха у борбама против Татара: потиснуо их је до Крима и освојио канате Казан и Астрахан, док је уз помоћ Строганова и Јермака Тимофејевича припојио Сибир. Овим походима Русија је постала мултиетничка и мултирелигиозна држава.

Убрзо потом, Иванова личност и политика су се упечатљиво променили. Почео је да влада сасвим самовољно и то из више узрока: због оног што је доживео у детињству, због лудила, због обољења кичме као и због прорачунатих покушаја да уништи моћ бојара.

У зиму 1564. године Иван је у тајности напустио Москву изјавивши да више не жели да врши дужност цара. С обзиром да је увек био на страни обичних и сиромашних људи, они су га преклињали да се врати. Након дугих преговора, Иван је пристао да се врати на престо, али под својим условима, захтевајући апсолутну моћ да казни сваког за кога је веровао да му на неки начин није одан.

Током наредних 20 година, владавина Ивана IV је била владавина ужаса. Потискивао је и уништавао највеће племићке породице, стекавши надимак по којем је данас најпознатији и који је с правом носио - Грозни. У овом периоду је у наступу беса убио рођеног сина, царевића Ивана, и извадио је очи архитектама који су изградили цркву Светог Василија. Црква му се толико свидела да је одлучио да ослепи архитекте који су је изградили како никада и нигде више не би направили здање такве лепоте.

Цар Иван је, делимично због неповерења према бојарима, 1565. године оформио посебну војску која се звала Опричници. Опричници су били људи у царевој служби који су имали задатак да шире терор у Русији и да кажњавају оне који се супротстављају цару или за које цар мисли да су издајници. Били су обучени у црно и на коњима су обилазили државу. Њихов знак су били пасја глава и метла (то им је био грб), што би требало да значи да су у могућности да уједају и чисте цареве непријатеље. Улога ове војске била је чисто полицијска и она се бринула искључиво о царевој сигурности. Суровошћу и злостављањем, цареве верне слуге су заплењивале имовину племића чији је утицај постепено слабио, а монархија постајала јача него икад.

Један од најужаснијих похода опричника одвио се 1570. године када је цар Иван IV упао у богати Новгород будући да је тамо дошло до нечега што је он сматрао побуном. Ту је ликвидирао 1.505 грађана.

Што се тиче Ивановог приватног живота, он је временом постајао све чуднији. Иван је наизменично био подложан нападима садизма и религиозне меланхолије. Једно време је лудовао по пијанкама и гозбама развратом, али и крвавим оргијама. Онда је нагло са тим прекидао и започињао са аскетским животом. Свог најстаријег сина, наследника трона, царевића Ивана Ивановича, убио је 1581. године у свађи ударивши га штапом у главу толико снажно да је овај пао у кому и након четири дана умро. Овај страховити догађај је у потпуности упрљао сву владавину Ивана IV.

Иванов љубавни живот је такође био разнолик. Исте године када је крунисан (1547) Иван се оженио првом од својих седам жена, Анастасијом, девојком из познате боjарске породице Захаријиних - Кошкиних. Његови следећи бракови су трајали кратко: решавао се жена које више није желео тако што би наложио да их убију или би их отерао у женске манастире.

Пред крај живота је био прилично лоше воље и непредвидив. Умро је у Москви 28. марта 1584. године, док је играо партију шаха, остављајући земљу на милост и немилост свог малоумног сина Фјодора. Сахрањен је у Архангелском сабору у Кремљу. Његово тело стављено је у обичан јелови сандук покривен црвеним сукном.

Човек који је провео 37 година на руском престолу био је немилосрдан цар и вешт манипулатор, али такође и истакнут теолог, успешан говорник и начитан и врло образован човек. Обожавао је књиге, а имао је јединствену збирку од преко 800 рукописа на грчком и латинском језику.