Izvor: Politika, 10.Okt.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovnik u oficirskom ešelonu
U radno vreme Marko D. Marković nosi uniformu poručnika korvete i bavi se geodetsko kartografskim poslovima u Vojnogeografskom institutu, a kad ode kući okreće se crkvi i veri
Kada je trebalo da „prelomi” šta će biti kad odraste, Marko D. Marković je imao samo petnaest godina – avanturistički duh i dečačke snove o avionima i brodovima. To ga je opredelilo za vojni poziv. Završio je Vojnu gimnaziju u Beogradu, a zatim diplomirao na Vojnoj pomorskoj akademiji na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << temu „Hrišćanstvo i rat”. Danas nosi uniformu poručnika korvete i u radno vreme bavi se geodetsko kartografskim poslovima u Vojnogeografskom institutu. A, kad ode kući, okreće se nekim duhovnim interesovanjima. Jedva da je sakupio dvadeset osam ovozemaljskih leta, a već je ozbiljan porodičan čovek i viši sveštenik u pravoslavnoj crkvi, odlikovan pravom da o vratu (na prsima) nosi zlatan krst: protojerej – krstonosac. Takvi su retki u oficirskom ešelonu vojski na tlu Srbije.
Zagonetno je kako se za tako kratko vreme uzdigao u ovako visoke duhovne sfere, kada znamo da se rodio i mladost proveo među nama, u našoj ateističkoj generaciji.
– Pre desetak godina desio mi se jedan mladalački greh. Iskreno, o tome nisam mnogo pričao ljudima. Za to znaju samo moji najbliži. Niko od njih me nije osudio, jer to su stvari koje se dešavaju mnogim mladim ljudima u tim godinama koji imaju potrebu da istražuju. Ja sam nisam mogao da opravdam taj postupak. Daleko od toga da sam nekog ubio, ali za mene je veliki greh i pomisliti, a kamoli činiti nešto loše. U jednom trenutku imao sam viziju u snu i kada sam shvatio da nije samo moja umišljotina, već božja opomena, odustao sam od toga i krenuo pravim putem. Ispovedio sam se i prošao, da tako kažem, jednu vrstu pokajanja. Tada sam osetio veliki priliv energije, a taj snažan utisak potpuno me je obuzeo po povratku sa Hilandara – ističe sa ushićenjem, ali diskretno.
Hrišćanstvo, kaže, nije nametljiva vera, svako to mora sam da oseti. Zato ne želi sebi da da ulogu apostola i da nekoga, pa čak ni svoju suprugu, vuče za rukav da postane pobožan, zato što je to on ili da posti sredu i petak, i sve one duge, velike postove, jer on to čini.
Svestan je da su Vojska i Crkva dijametralno suprotne ideologije i da će ga neke kolege podržavati, a neke će mu zbog toga i zamerati, ali on otvoreno pokazuje koliko je posvećen veri i Bogu.
– Stavovi su podeljeni, mada strahujem da nisam shvaćen iz prostog razloga što je Vojska zatvorena institucija i traži da joj se prilagođavate. Međutim, meni prihvatanje forme nikad nije bila jača strana. Imam svoje stavove i ne odstupam od toga zbog bilo čega. Nekoliko puta sam bio na prekretnici i da napustim vojsku, međutim sada sam oženjen čovek, želim da imam decu i moram da razmišljam o svojoj porodici, ne samo o sebi. Ipak, živim u nadi da ću kad-tad otići i poslednjih nekoliko godina života provesti na Hilandaru – ne skriva Marko i seća se da je još kao dete osetio nagoveštaje svoje duhovnosti, ali tada nije mogao jasno da ih prepozna. Prvi znak javio mu se, kaže, onda kad je, ženu koja ga je čuvala, pitao da li mora da umre. Bila je zbunjena i odgovorila je da svi moramo da umremo, a on je briznuo u plač. Nije mogao da se pomiri sa tim da čovek jednostavno može da nestane i da ga više nema.
Marko je u duši umetnik, kreativac u svakom pogledu, ali još nije rekao sve što ume. To se moglo naslutiti početkom jula, kada su se sa Svetosavkog platoa i Vračara, oglasila zvona sa Hrama, a u prepunoj sali Patrijaršijskog doma, pred više od stotinu prisutnih gostiju, održana promocija njegove knjige „Nazirej” (onaj koji je posvećenik Gospodu – najkraće objašnjenje).
Izdavanje knjige je blagoslovio i Predgovor napisao episkop šabački, gospodin Lavrentije, u kojem, između ostalog, kaže da zadivljuje činjenica da je autor vojno lice i vrlo mlad čovek za ovako duhovno prosvećenje.
U najkraćem prikazu sadržaja, treba reći da je knjiga pisana srpskim savremenim jezikom i stilom pristupačnim za sve uzraste i ima sedam povezanih priča. Po nekoj književnoj formi to su četiri pripovetke i tri eseja, u kojima je prepoznatljiv životni put čoveka od palosti do svetiteljstva, put od tame ka svetlosti, od poroka i strasti ka vrlini. U svom delu Marko ponire duboko u dušu svojih junaka i analizira ih u detalje, dokazujući da je izvanredan poznavalac čovekove psihe i jevanđelja, kao da je decenijama živeo u nekom od svetogorskih manastira.
Pisanjem se bavi od svoje devetnaeste godine i objavljivao je u časopisu „Vojska”. Ovo mu je prva knjiga, a biće izložena na predstojećem Sajmu knjiga, na štandu Srpske pravoslavne crkve. Na pomolu je i druga, ali o tom potom.
Osim pisane reči, Marko je posvećen i ručnoj izradi drvenih minijatura manastira, a urođeni dar oplemenila je lepota podrinjske doline i njegov rodni grad Loznica.
– Oduvek sam se izdvajao od drugih. Bio sam komunikativan, ali sam imao potrebu i da se povučem u neki svoj svet. Da sve posmatram sa strane, a pre svega samog sebe. Potrebu za mirom i samoćom zadovoljavao sam radeći duborez. Poslednja maketa koju sam sačinio od tri i po hiljade delova je moja vizija. Prilično je zanimljiva i može da posluži kao ideja za neki novi manastir – razmišlja glasno.
D. S.
objavljeno: 10/10/2010
