Izvor: Glas javnosti, 04.Jun.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Detinjstvo iza spuštenih roletni
Na trgu Majke Tereze, kako se sada zove centralni trg u Klini na Kosmetu sve je u ponedeljak vrvelo od dečje vriske. Deca obučena u razne kostime jurila su za klovnom i nešto uzvikivali na albanskom. Sve to sa prozora svoje kuće, iza spuštenih venecijanera posmatrala jedina dva dečaka srpske nacionalnosti u Klini, Nikola i Đorđe Radosavljević. Devetogodišnji blizanci, u Klinu su se sa roditeljima majkom Vinkom i ocem Sašom iz izbeglištva iz Srbije vratili u septembru 2007. godine. Vriska >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i cika sa trga prosto ih je mamila...
- Mama, idemo i mi napolje! Eno ga klovn! - cupkajući uzviknu jedan od njih, provirujući kroz spuštenu roletnu.
- Ne, ne! Nikako! - viknu gotovo panično Vinka, skačući sa stolice i terajući ih dalje od prozora.
- Kakvi napolje! - umeša se i otac Saša u prepirku.
- Jeste videli da je malopre dolazio onaj policajac da nam kaže da se pritajimo dok ne prođe festival (u toku je bio dečiji festival u tom gradu). Jeste ga čuli? Znači nema nigde mrdanja! - reče Saša svojim sinovima, ponavljajući im dva puta zadnju rečenicu, sve dok se nije uverio da su ga ozbiljno shvatili.
Đorđe i Nikola, klimnuše pokunjeno glavom, ali poslušaše roditelje. Odmakoše se od prozora. Kuća Radosavljevića u samom centru grada. Terasa gleda na trg, ali od kako su se vratili nisu se još usudili da izađu na nju. Na prozorima sa spoljne strane rešetke. Isto i na ulaznim vratima kuće sa dvorišne strane. Od nameštaja u kući jedino su kreveti pravi na kojima spavaju blizanci. Vinka i Saša spavaju na vojničkim gvozdenim krevetima u dnevnoj sobi, dobijenim od Unmika koji im je i renovirao kuću iz koje su 1999. godine jedva izvukli živu glavu i otišli u izbeglički kamp u Kraljevo. Nikola i Đorđe su se i rodili tamo. Centralno mesto u dnevnoj sobi zauzima veliki plastični zeleni sto, umesto pravog trpezarijskog. Frižider i šporet takođe su deo deo pakete dobijenog od Unmika.
- Bilo nam je strašno prvih dana, ali smo rešili da se vratimo, pa šta bude. Nemamo kud, ipak je ovo naš dom. Deca su rasla u kolektivnom centru. Nismo prvih dana smeli ni da zaspimo - priseća se Vinka, učiteljica u Osnovnoj školi u Vidanju, obližnjem selu gde blizanci idu u školu. Saša je bez posla. Radio je kao konobar u bratovljevoj kafani, koju je ovaj držao pre rata u Klini. Sada se, kako kaže, snalazi... Najviše se brine za sigurnost svoje porodice.
- Pa... Bilo je provokacija. Baš u februaru kada su proslavljali, na našu kuću su bacili kamenje i ne znam šta sve još. U samom gradu, ima još oko 40 Srba, ali to su sve stariji ljudi. Moja deca su jedina deca Srbi u ovom gradu. A deca ko deca... Hoće svugde da zavire sve da vide - govori Saša.
Radosavljevići žive u okruženju Albanaca. Jedino sa dvorišne strane, u dubini, imaju četiri kuće u kojima žive Srbi. U dvorištu su pre rata imali dve kuće. Stara, u kojoj su živeli roditelji, srušena je do temelja. U novu kuću sagrađenu 1999. godine u istom dvorištu, u kojoj sada žive, boravili su tek nekoliko meseci, kad su ih proterali. I ona je bila zapaljena i oštećena. Obnovio ju je Unmik. Ali, tu njihovim problemima nije došao kraj.
Vinka kaže da su sa opštinom Klina imali ogromne probleme, jer su hteli da im prisvoje kuću, odnosno, tvrdili su da nemaju pravo da se vrate u rođenu kuću, jer nije - legalizovana.
- Nismo imali kada to ni da uradimo. Samo što smo se uselili krenuo je haos i morali smo da bežimo - kaže Saša.
- E sad, KPA je doneo drugostepenu odluku da je kuća ipak naša i mi smo se odmah po dobijanju te odluke vratili - kaže Vinka.
Đorđe i Nikola, vreme provode u dvorištu koje sa jedne strane ima visoku ozidanu ogradu. Jedina zanimacija im je sada u letnje vreme mali plastični bazen, poklon od dede, u kome se brčkaju, ali samo ako je neko od starijih napolju. U početku su dane provodili u kući igrajući domine i šah sa komšijama Srbima. Jedini izlazak im je odlazak u manastir Visoki Dečani. U poslednje vreme, povremeno su počeli da se duže i sa jednim albanskim vršnjakom.
KOMPJUTER NA POKLON
Gospodin Branko Čolović iz Čačka, sa prijateljima kupio je Nikoli i Đorđu kompjuter, koji im je Glas u ponedeljak uručio. NJihova sreća ne može da se opiše rečima. Vriska i cika i uzbuđenje kada je vozilo UNDP, organizacije koja nam je pomogla da od Gračanice do Kline prevezemo računar, ušlo u njihovo dvorište, privukli su pažnju komšiluka. Odmah pošto je računar unet u kuću i stavljen na sto koji su čim su čuli da će ga dobiti nabavili iz komšiluka, krenulo je raspakivanje. Blizanci su bili toliko nestrpljivi da su se u uzbuđenju popeli na sto, a oca spopali da „istog momenta“ ode po učitelja u obližnje selo kako bi im instalirao kompjuter. Kako nam je njihova majka rekla, odmah po našem odlasku učitelj je došao, a Nikola i Đorđe su do kasno u noć igrali igrice i proučavali poklon. Sada, čekaju da priključe Internet. Reči hvale upućene darodavcima ne bi stale na celu stranu.
Vinka kaže da za sada, sem kurtoaznih pozdrava, nema drugih kontakata sa komšijama Albancima. Saša dodaje da imaju korektan odnos sa policajcima iz KPS-a. Obilaze ih, i upozoravaju kada za to ima potrebe.
Ipak, Nikola i Đorđe neće smeti da izađu i raduju se sa albanskom decom izgleda još dugo.
Klina je na šezdesetom kilometru od severne Mitrovice. Ovde je nekad živelo 8.600 Srba. Danas ih je jedva četrdesetak. U leto 1999. godine u onom strašnom pogromu, etnički su očišćena sva 24 srpska sela u klinskoj opštini. Pre šest godina Srbi su počeli da se vraćaju, tiho, kao da se ne vraćaju na svoje. Zatekli su opljačkane domove i strah od novog pogroma.
