Izvor: Politika, 10.Feb.2014, 09:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dani američkog mrmota i srpske mečke
Mitovi su svojstveni i drugim savremenim društvima,ali su kod nas možda još izraženiji zbog unutrašnjih društvenih problema. Najnovija istraživanja pokazuju da suu Šumadiji i dalje živa predanja o turskom ropstvu, o promenama krsne slave ili bežanju od krvne osvete...
U američkom gradiću Panksatoni mrmot Fil video je svoju senku pa će zima na dalekom kontinentu potrajati prema tamošnjim verovanjima još šest nedelja. Naši medvedi izaći će iz svojih brloga za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nekoliko dana, na Sretenje, 15. februara, tako da ćemo i mi po istom obrascu znati da li će hladni dani potrajati ili dolazi vreme proleću. Tako kaže legenda, odnosno predanje, a šta kažu proračuni? Mi za našu mečku Božanu nemamo statistiku, ali Amerikanci su bili pedantniji pa su izračunali koliko je njihov mrmot uspešan meteorolog. Reklo bi se da se nije proslavio, od davne 1886. godine pa do danas bio je uspešan u svega 39 odsto slučajeva, a to je prilično bedan učinak. Međutim, tradiciji to ne smeta, svake godine u američkoj državi Pensilvaniji 2. februara održava se ova ceremonija kojoj prisustvuje nekoliko desetina hiljada ljudi, svečano obučenih za tu priliku i uz obavezno prisustvo istaknutih članova Kluba mrmota. Filmofili će se setiti da je pre dvadesetak godina povodom ovog događaja snimljen i film „Dan mrmota“, koji je imao veliku gledanost.
Meteorologija ovde, kao i u našem slučaju, nije najvažnija, postoje i neki drugi, viši razlozi. A šta bi to moglo biti, pitali smo istraživača i pisca Nenada Gajića koji se dosta bavio temom mitologije i mitova u svojoj knjizi „Slovenska mitologija“, vrlo popularnoj među čitaocima, a docnije i fantastikom u novom romanu – „Bajka nad bajkama“ u izdanju „Lagune“ .
Gajić napominje da Dan mrmota vuče poreklo sa Starog kontinenta, iz Nemačke, Portugalije, Velike Britanije i slovenskih zemalja. U Nemačkoj je glavni prognostičar jazavac, ali kako ove životinje nema na istočnoj obali SAD, nemački doseljenici su našli zamenu u mrmotu. Zanimljivo je da „Dan mrmota” pada baš 2. februara, što je po starom crkvenom julijanskom kalendaru i datum Sretenja (po gregorijanskom kalendaru to je 15. februar).
– Sa verske strane, Sretenje kao hrišćanski praznik pada 40 dana nakon Božića i obeležava dan kada je Bogorodica prvi put unela Hrista u hram. Kao i često u ovakvim prilikama, preuzeta je starija suština, i dan koji označava susret, sretanjezime i toplog doba i datum od koga je vrhunac zime prošao, te zima od tad više ne može biti strašna. Odatle i narodna izreka: „Sretenje obretenje”. Još jedno od verovanja kod nas jeste da devojke gledaju koga će prvo sresti toga dana, jer će im budući muž biti takav po izgledu i karakteru – kaže Nenad Gajić.
I ovaj primer potvrđuje da je veoma mnogo starih verovanja i dan-danas prisutno u našim životima, i da se mnogih drevnih obreda još uvek pridržavamo iako smo im vremenom zaboravili značenja. Praktično svi rituali koji se tiču najbitnijih datuma u čovekovom životu (rođenje, venčanje i smrt) nisu hrišćanski, kako se obično smatra, već su prehrišćanskog odnosno paganskog porekla – crven končić oko ruke novorođenčeta, prenošenje mlade preko praga i hrana na groblju samo su neki od preživelih obreda iz mnogobožačkih vremena. I sam naziv „medved”, za životinju o čijem predviđanju govorimo, ostatak je bezopasnog imena „medojed”, tj. onaj koji jede med, dok je pravi naziv u potpunosti zaboravljen jer se izbegavalo njegovo pominjanje kako se ova strašna životinja ne bi prizvala. O ritualnoj zabrani izgovaranja opasnih imena govori i poslovica: „Mi o vuku, a vuk na vrata”.
Nenad Gajić podseća da je još Vuk Karadžić zapisao narodno verovanje, tako svojstveno Srbima, da je „bolje da selo propadne nego u selu običaj”. Tako se dogodilo, spletom istorijskih okolnosti i poznatih „pet vekova” potiskivanja hrišćanstva, da je usmeno predanje sačuvalo različitost mnogih običaja i utkalo ih u pravoslavlje, koje se često dodiruje sa paganskim motivima. Skoro svi „narodski” rituali od „valja se” ili „ne valja se” ukazuju na ostatke drevnih verovanja. A možemo ih sresti svuda oko nas, praktično svakodnevno. Zašto ne odbijamo kumstvo? Zato što je u pitanju drevni običaj (reč „kum” ista je u mnogim slovenskim jezicima – srpska, ruska, poljska, bugarska... – što sugeriše da je ova ustanova prehrišćanskog porekla), gde se smatra da je svaki zahtev za kumstvo već „odobren” od strane božanstva. Zašto nam je gostoprimstvo važno toliko da smo u svetu postali poznati po njemu, da praktično nema domaćina koji će dozvoliti da mu gost neponuđen hranom i pićem ode iz kuće? Iz prastarog straha da nas, prerušeno u putnika namernika, ne poseti neko od starih božanstava ili inkarniranih predaka kako bi nas iskušalo!
– Ostaci stare vere više su prisutni u pravoslavnom hrišćanstvu i posebno na Istoku, dok je na Zapadu Katolička crkva imala više vremena za delovanje. Iako su svi slovenski narodi sačuvali elemente stare vere, ovi elementi su, rekao bih, najizraženiji kod Srba – ističe Gajić.
Zato je mitološko razmišljanje živo i danas, predanja i mitovi su značajni za narodnu tradiciju i njegovo jedinstvo, ali mogu i da se zloupotrebljavaju, naročito ako zadiru u pitanja politike i nacionalnog identiteta.
– Često se na primer Vuk Branković koristi kao paradigma izdaji pa se dogodi i da neko lice iz savremene politike ponese tu etiketu, mitologema o „Kosovskom boju” i dalje je razvijana u bipolarizaciji na „dobre i loše Srbe”, na izdajnike i lojalne, brižne i slično, što je sagledivo i u današnjim političkim obračunima u savremenom društvu Srbije – kažedr Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kultureEtnografskog muzeja u Beogradu
Ona dodaje da je narod sklon i danas da se prikloni mitovima o „izabranom narodu” i da veruje da je sve što nam se dešava već negde „zapisano”, prenebregavajući istorijske činjenice i sled događaja naročito u novijoj istoriji.
Šta pokazuju najnovija istraživanja sprovedena u šumadijskim selima krajem 2013. godine?
– I dalje žive predanja o turskom ropstvu, o promenama krsne slave ili bežanju od krvne osvete ili osvete zbog ubistva nekog age i slično. Predanja i mitovi o nastanku mesta, o ulozi Sv. Save ili Karađorđa. To su mi na terenu pripovedali i sasvim mladi, pa se odmah može uočiti da je mitologema važna u kreiranju identiteta. Osim toga, sklonost davanja prirodi naročitih svojstava, kao što su na primer, čudotvorni izvori ili sveta mesta još uvek je u praksi mada smo u 21. veku. Često se i prenose mitovi o „zakopanom blagu” pa se može čuti da na pojedinim mestima i danas narod kopa ne bi li pronašao ćup zlata kao što su to pronašli Tarabići – prenosi svoja iskustva naša sagovornica i dodaje da to nije samo naša osobenost.
Osim priče sa početka teksta istraživanja pokazuju da su mitovi svojstveni i u drugim savremenim društvima, samo što je to kod nas možda izraženije zbog unutrašnjih socijalnih problema.
– Naša potreba za vođom i dalje je jaka, a s njom i potreba da vođama pridajemo svojstva izbavitelja i spasioca. Jedna od naših karakterističnih osobina je i potreba povezivanja s drugima, a dobar primer za to je naše višedecenijsko naglašavanje prijateljstva sa Francuzima. Sasvim je prirodno da mlađi i nejaki vole velike i moćne kao što je to bila Francuska u prvoj polovini 20. veka pa se mit o večnom prijateljstvu s Francuzima lako primio na našem tlu – kaže dr Vesna Marjanović.
Kako se naučnici i istraživači nose sa narodnim verovanjima. Mogu li da snagom svojih argumenata izmene uvreženo javno mišljenje, da utiču da se neka verovanja izmene?
Kada je reč o antropološkim i etnološkim rezultatima istraživanja ona ostaju zapisana u stručnim i naučnim publikacijama. Savremenom društvu a posebno politici su ova istraživanja na marginama i prema njima se niko ne određuje.Posebno mislim na vladajuću politiku. Na primer i u SAD i u Rusiji etnolozi i antropolozi su prisutni u svim važnijim strategijama društvene i kulturne politike – ističe dr Vesna Marjanović i dodaje da široj populaciji nije potrebno nametati naučne rezultate, jer je narod najbolji filter. Ako mu neki mit odgovara on se drži toga, dok u protivnom ga razotkriva, oslobađa ga se, pa onda to predanje pređe –u zaborav.
A sretenjsko predanje je i dalje živo.
I ja volim mit o mečki Božani i kao i mnogi drugi čekam na raport iz Zoološkog vrta. Kad dođe polovina februara svi se umorimo od zime, pa makar bila i blaga, i sa nestrpljenjem iščekujemo proleće i leto – priznaje naša sagovornica..
--------------------------------------------------------------------
Sloveni se nisu mirili sa sudbinom
Istražujući ovu temu za knjigu „Slovenska mitologija” autor je došao do zaključka da Sloveni nisu verovali u sudbinu. Jedini izuzetak je verovanje da Suđaje određuju životnu nit čoveku po rođenju, što je preuzeto iz antičke mitologije. Sloveni su smatrali da čovek sopstvenim delovanjem ima moć da utiče na budućnost. O ovom verovanju piše Prokopije iz Kesarije u 6. veku: „Ne znaju za sudbinu i ne dopuštaju da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima. Kada im usled bolesti ili rata pripreti opasnost od smrti, oni se zavetuju da će, ako se spasu, odmah prineti bogu žrtvu. I čim se spasu, oni to doista i čine i veruju da su tom ponudom bogu sebi život otkupili.”
Ovo „nepriznavanje sudbine” ne dovodi u pitanje razloge za predviđanje budućnosti, jer to što se budućnost može izmeniti individualnim delovanjem čini njeno poznavanje još bitnijim. Ipak, navedeno svedočanstvo zaista mnogo govori o karakteru Slovena i njihovoj preduzimljivosti, o nepristajanju na pokoravanje sudbini kakvu ne žele. Oni su bili spremni da se bore i trude kako bi promenili ono što ih čeka, dakle, da se bore da iskuju sopstvenu budućnost, a to je osobina vredna poštovanja koja je omogućila slovenskim narodima da prežive brojne mračne periode u svojoj istoriji.
--------------------------------------------------------------------
Strahovi i sujeverja
Strahovi i sujeverje koji nam i danas obeležavaju život ukorenjeni su još u vreme paganstva, i najbolji način da ih se oslobodimo je da ih razumemo i prihvatimo kao deo našeg folklora, kao naše posebnosti kojima ipak ne dozvoljavamo da upravljaju našim životima, kako je to bilo kod naših predaka. Brojni su očuvani običaji, kao onaj iz pojedinih delova Srbije da se mrtvac izmeri crvenim končićem koji se zakopava u kuću. Obred potiče iz staroslovenskog sahranjivanja pokojnika ispod praga, da bi se i posle njega u domu sačuvala sloga, jer na taj način pokojnik ostaje prisutan u kući kao njen zaštitnik . Verovanje u zmiju „čuvarkuću” koja živi ispod praga, čime počinje moja „Bajka nad bajkama”, direktno je povezano sa ovim., kaže Nenad Gajić. Pogrebni običaji slične namene uključivali su i zakopavanje noktiju pokojnika blizu praga, iznošenje hrane i vode jer se smatra da i na „onom svetu” treba jesti na grob pokojnika ili pred kuću u kojoj je živeo, ostavljanje štapa u grob ili kraj njega (da se pokojnik brani od nesretnih duša kojima se ne donosi „zadušje”), prekrivanje ogledala pre sahrane i prosipanje vode iz kuće posle nje (da se duša slučajno ne zadrži u kući), čuvanje mrtvaca da ga ne preskoče mačka ili pas i ne prelete ptica ili šišmiš (kada se može povampiriti), vraćanje sa sahrane drugačijim putem, nošenje crnine i puštanje brade (da se „zavara trag” ako se mrtvac slučajno i povampiri), ali i davanje četrdesetodnevnog pomena (kada se, zapravo, proslavlja završetak perioda u kome se pokojnik može povampiriti).
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 10.02.2014.
