Izvor: Glas javnosti, 26.Dec.2009, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ale, bauci i krilata žena
Sablasni i misteriozni događaji i razna „čudesa“ koja su se navodno dešavala ili se još, pod okriljem noći, dešavaju u Đavoljoj varoši, naveli su preduzeće „Planinka“ koje gazduje ovim čudom prirode kod Kuršumlije da turistima omogući noćne posete. Instalirali su zato kraj okamenjenih svatova sistem za osvetljavanje pristigao čak iz Amerike, sve da bi utisak, u najmanju ruku, posetiocima digao kosu na glavi.
Nigde junaka
Svako ko ima brige i probleme, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << pričaju meštani okolnih sela, a prespava u Đavoljoj varoši, biva od njih „oslobođen.“ Zato su pre nekoliko godina ovde izgrađena dva drvena apartmana. Junak se zasad nije pronašao.
Do figura dva putića
Organizovane noćne posete za turiste počeće tek u martu, ali je reporter Glasa, želeći da proveri kako to čudo noću izgleda, rešio da neki mesec pre svih krene u avanturu. Da me odveze do Đavolje varoši zamolio sam prijatelja, sve se naivno nadajući da će i on nekako prelomiti i krenuti sa mnom pešice do figura. On je, međutim, pravdajući se prehladom, ostao na parkingu, a ja sam se, sam samcijat, uputio ka 1.150 metara udaljenim svatovima. Moram priznati, pokajao sam se istog trena... Veče mračno, maglovito, nigde zvezda ni tračka mesečine... Staza je, doduše bila osvetljena, pa sam imao osećaj kao da ulazim u tunel. Pre te večeri sam mnogo puta bio u Đavoljoj varoši, ali nikada sam i nikada noću. Nije da sam plašljiv čovek, a imam i dosta godina- što bi rekli u ovom kraju „više prošlo, nego što je ostalo“... Ali, počela da me hvata neka jeza. Do figura vode dve staze. Jedna uz Đavolju, druga uz Paklenu jarugu. Izabrah ovu prvu, ne zato što mi se đavoli više dopadaju od pakla, već što ovu stazu nekako bolje poznajem. Sneg je počeo da se topi, ali je večernji mraz stegao, pa su se potočići zaledili. Ogolelo drveće koje ovde raste suprotno zakonima prirode, pravilo je čudne senke, dok je vetar, čiji pravac nisam mogao ni da odredim, stvarao zastrašujuće zvuke. Trudio sam se da gledam ispred sebe, ali mi je pogled stalno skretao ka ivicama jaruge, ka mestu gde je tama gutala svetlost. Neki umetnik bi verovatno video svu lepotu te igre senki, ali sam, poznajući razne ovdašnje priče i legende, u toj igri video nešto drugo.
Negde na pola puta, baš kod Crvenog vrela, čija se krvava boja vode, onako opkoljena snežnom belinom još više isticala, prisetio sam se legende o čuvarici, krilatoj ženi u crnom, koja navodno brine o ovom području. Neki se kunu da su je videli, da su joj ruke i noge srasle s krilima od dva metra... Leti, vele, lako, kratkim trzajima i sve pomno posmatra ispod sebe. Dok leti ispušta čudnovate krike, nalik cijukanju miša... I, dok sam se te priče prisećao učini mi se na tren da se na levoj ivici jaruge, na jednoj grani, ljulja neka žena. U strahu su velike oči, pa sam „video“ i krila, a čini mi se čuo i cijukanje miša. Zaledio sam se! Ono malo kose što na glavi imam, pod kapom se diglo. Kada sam smogao snage da opet pogledam u tom pravcu, nije bilo ničega. Ohrabren, bržim korakom, krenuo sam dalje. Ali, đavo mi ne dade mira, pa su mi kroz glavu ponovo proletela nova „čudesa“.
Igra senki
Pre dve godine Desimirka Ivanović iz sela Zebice ispričala mi je da je svojevremeno njen stric u Đavoljoj varoši preživeo strašno nevreme, iako je bio lep i sunčan dan. Pucalo je, kaže, i drvo i kamen, a van Đavolje varoši nije pala ni kap kiše. Pre oluje primetio je kako ptice i divlje životinje beže glavom bez obzira. U tu priču nisam onomad baš poverovao, ali, kada sam u osvetljenom prostoru video zeca kako grabi uz vododerinu, bežeći od nečega, stao sam kao ukopan. Neće valjda... Nije bilo nevremena, a bilo bi i previše za jedno veče... Već sam žustrim korakom izlazio iza krivine odakle puca pogled ka čuvenim figurama. Konačno sam video ono zbog čega sam ove večeri potegao na trideset kilometara dug put.
Dah mi opet zastade, ali ovoga puta ne zbog zebnje od nepoznatog, već od nestvarne prirodne lepote...Treba to videti i doživeti. Preko figura, koje i po danu deluju impresivno, prelivale su se različite nijanse crvene, ljubičaste i plave boje. Tokom trideset sekundi koliko jedna boja postepeno prelazi u drugu, promeni se više nijansi...Rekoše mi posle iz „Planinke“ da je reč o specijalnom svetlu od osam različitih boja, koje se prelamaju i prave 21 svetlosni efekat. Gledajući ih, imao sam utisak kao da su se, u ovu zabit, na obroncima planine Radan, preselila svetla nekog velegrada. Samo što ovde nisu svetlošću ispisane jednolične reklame, već je prirodna lepota dobila novi sjaj.
Posle uživanja u igri lepote, brzim koracima se vraćam nazad. Ovog puta, u mislima mi je slika stvarnog, a ne „čudesa“. Sedam u automobil ćutke, i prijatelju pokazujem slike. O svojim strahovima nisam prozborio ni reč, ne želeći da kvarim utisak...
