Izvor: Objava, 13.Jul.2020, 14:06

УСТАНАК У ЦРНОЈ ГОРИ 1941. ГОДИНЕ

У априлском рату 1941. године Црну Гору је окупирала италијанска војска. Бока Которска је анектирана, а Улцињ, Тузи, Плав, Гусиње и Рожаје са околином су припојени тзв. Великој Албанији. У духу директива Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 4. јула 1941, Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору донео је 8. јула одлуку о оружаном устанку.

Први устанички пуцњи одјекнули су 13. јула 1941. Црногорци су устали као један човек. Извршени су масовни напади на окупаторске јединице. Италијански окупатори били су потпуно изненађени и ошамућени. За десет дана ликвидиране су све карабињерске, жандармеријске и финансијске станице, ослобођена готово цела Црна Гора осим градова Никшић, Подгорица и Цетиње и оних у Црногорском приморју.

Колика је била снага устанка види се на примеру ослобођења Даниловграда. Овај град ослободиле су устаничке снаге самог Даниловградског среза 20. јула 1941. године, сврстане већ у то време у пет устаничких батаљона који су бројали око 2.500 борацa. Погинуло је 18, рањено 57 и заробљено 980 италијанских војника и 28 официра. Устаницима је пао у руке богат ратни плен, и то: 14 топова, 7 минобацача, 12 митраљеза, 50 пушкомитраљеза, 10.000 комада ручних бомби, поред друге ратне опреме. Устаници су имали једног мртвог и два рањена борца.

Створена је велика слободна територија, формирани први народноослободилачки одбори (Беране и Колашин). Образоване су нове устаничке јединице. Окупатор је задобио тешке ударце, његове деморалисане трупе нису биле у стању да се ефикасно супротставе полетним устаницима.

Младе партизанске јединице прошле су ватрено крштење. Али, био је то тек почетак велике борбе. Окупатор је предузео опсежне војне противмере за гушење оружаног устанка. Довукао је пет дивизија из Албаније (што је са јединицама из Црне Горе бројало укупно око 100.000 војника) и брзо реаговао на збивања у Црној Гори. Ова италијанска противофанзива почела је 20. јула и трајала до средине августа. Окупатор је разбио устанике, повратио изгубљене гарнизоне и успоставио контролу над комуникацијама. Уз то је опљачкао и спалио већи број села, убијао неборачко становништво и хиљаде лица интернирао у концентрационе логоре у Италији и Албанији. После те офанзиве настао је период сређивања устаничких снага и припрема за нове, појачане борбене активности које су уследиле после двомесечног затишја.