Izvor: Objava, 01.Nov.2018, 08:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЗЕМЉОТРЕС У ЛИСАБОНУ 1755. ГОДИНЕ

Лисабон је средином XVIII века био познат по три ствари: трговини, побожности и богатству. Град је бројао око 275.000 становника и био је престоница Краљевине Португалије чије је колонијално царство обухватало Бразил и делове Африке и Далеког истока. Бродови који су пловили узводно реком Тежу до њених прометних кејова доносили су робу из свих важнијих лука света. Лисабон, срећан и напредан град, био је познат широм света.

У суботу 1. новембра 1755. године, на Дан свих светих, већина становништва била је на мисама по градским црквама чији су многобројни звоници и куполе попут шуме наткриљавали кровове града. Око пола 10 ујутру три прва потреса изненадила су град. Прво се разлегла јака потмула подземна грмљавина. После кратке паузе уследила су два минута стравичног тресења које је, уз заглушујућу тутњаву, рушило куће и продавнице, цркве и палате. Трећи потрес довршио је разарање и дан претворио у ноћ пошто је тамни облак прашине обавио уништени град. Кад се прашина слегла и преживели почели да се извлаче из рушевина, избио је пожар. Следећа страхота наступила је један час касније. Три морска таласа, високи преко седам метара, сручили су се с таквом жестином на приобални део града да су га једноставно збрисали.

Зграде су се, пре него што су се срушиле, повијале као жито на ветру. Од 20.000 зграда у граду уништено је 17.000. Затим је пожар прогутао оне зграде што су биле само лако оштећене, међу њима и краљевски двор и величанствену нову зграду опере. Иста судбина задесила је још многа друга места - јавне и верске зграде, складишта крцата робом, читаве улице нашле су се у пламену који је већи део града претворио у згариште. Мноштво грађана, заробљених у рушевинама, изгорело је живо. Преживеле који су потражили спас од ватре на морској обали, однела су три огромна океанска таласа унеповрат. Из рушевина су се разлегали крици људи који су хтели да се пре смрти исповеде. Том приликом погинуло је 60.000 људи.

Више од трећине Европе осетило је овај земљотрес. У црквама 1.500 km даље примећено је да се свећњаци и лустери љуљају. Водена површина швајцарских језера, па чак и Лок Ломонда у Шкотској, читав час се дизала и спуштала. Вода се пела преко 60 cm. У каналима и рекама Низоземске осцилације су биле толике да су велики бродови покидали своје конопце. Морски таласи изазвани земљотресом прешли су Атлантски океан образујући огромни талас висок преко 60 m који се рушилачки сручио на острвље Малих Антила. Чак се ни главни потреси нису ограничили само на околину Лисабона. Неколико потреса задесило је и северну Африку разоривши град Фес. Још годину дана око 500 мањих земљотреса наставили су да тресу тло Лисабона, држећи људе у непрекидном хистеричном страху.

Када је растројени краљ Хосе I упитао шта може да се учини, његов министар Маркиз де Помбал одговорио је кратко и јасно: "Сахранити мртве и нахранити живе." У пожару су изгорели многи лешеви, остале су скупљали и потапали их у море. Брзо су подигнути шатори и колибе који су служили као склоништа, а онда је отпочела грозничава обнова. Међутим, ову обнову умногоме је спречавао велики број свештеника. Свакодневно је одржавано на стотине проповеди на којима су затуцани свештеници уверавали становнике Лисабона да је земљотрес био последица Божијег гнева на грешнике и да ће их Бог поново казнити ако се не поправе, што је код људи стварало апатично расположење. Ствари су узеле такве размере да су најмахнитији свештеници морали да буду одведени у затвор.

Маркиз де Помбал је после земљотреса у Лисабону организовао у свакој парохији широм Португалије анкету у вези са временом и дужином потреса. Био је то један од најранијих покушаја да се процени јачина земљотреса кроз штету која је нанета.