Izvor: Objava, 29.Jan.2020, 09:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СЕЉАЧКА БУНА 1573. У ХРВАТСКОЈ

После великих турских освајања у XVI веку од Хрватске је остала само мала територија. Стање народа у овим "остацима остатака" било је веома тешко. Ратна разарања, губитак плодних покрајина, млетачки монопол трговине на Јадрану, обесно командовање немачких генерала на граници, појачана феудална експлоатација погађали су сав хрватски народ.

Најтежи је био положај хрватских сељака. Кметови су у XVI веку доживели нарочито погоршање свог положаја. Својим феудалцима (немачким, мађарским и домаћим) давали су велике дажбине, а трпели су и од сталних провала Турака. Да би намирили средства за ратове против Турака, сељаци су морали давати нове дажбине, а уз то су и сами активно ангажовани у борбама. Феудалац је земљу рачунао као своју, а сељака који је на њој живео и радио сматрао је за неку врсту радне снаге која добија имање на обраду да би могла живети, уз обавезу да плаћа све феудалне дажбине и да сасвим спада под власт феудалца.

Сељак је држави давао порезе у новцу, цркви десетак, а феудалном господару деветак, тлаку и разне личне дажбине. Посебни уговори ("урбари") одређивали су дужности сељака. У једном од њих, када се говори о давању стоке феудалцу, каже се да "господару најбоље гре". О празницима су кметови морали господару доносити живину и прасад, а о светковинама служити у двору свог феудалца. Давали су чак и коже дивљачи коју би уловили, вукли су господару сено и дрва, а трговину су господари скоро сасвим приграбили за себе.

Сељак се није смео женити ни слати децу на занате без дозволе господара. Закон из 1538. дозвољавао је, истина, кмету да оде са земље, али наравно го и бос, и то само ако господар одобри. Господар је кмету био и судија, кажњавао га глобама, затвором, батинама. У једном урбару говори се о тешким казнама затвора и у новцу за сваког оног ко би макар и глас подигао против страшног стања сељака, натовареног безбројним наметима ("ки би супрот тому мрмљали и друге пунтарали").

Положај сељака био је неподношљив и због разних насиља. Најсуровији феудалац био је барон Фрањо Тахи. Он је 1564. добио поседе Суседград и Стубицу. Против њега повели су борбу други феудалци, његови супарници, који су подигли незадовољне сељаке на Тахија. Када је он ипак успео да учврсти своју власт, светио се сељацима, вршећи невиђене злоупотребе, насиља и зулуме. Посебна комисија морала је да испитује сељачке тужбе против немилосрдног господара. Преко 500 сведока дало је своје исказе. Утврдило се да је Тахи за скупе паре продавао кметовима лошу стоку и укварено вино, трговао служећи се лажним теговима, слао сељаке да за њега купују луксузну робу својим новцем, а за то време довлачио у свој замак и силовао на десетине сеоских девојака.

Узалудне су биле сељачке жалбе и код Сабора и код краља. Онда се кметови реше да дигну устанак и збаце окрутног господара. Основали су Сељачки побуњенички савез. На челу им је био Матија Губец, кмет из Стубице. Сабор их је, због непослушности, прогласио бунтовницима и издајницима, а сељаци 29. јануара 1573. подигну устанак. На све стране су пошла петлова пера и зимзелени као позив на буну, јер стање сељака није било много боље ни на другим поседима. Образовали су сељачки суд, који су чинили Губец, Иван Пасанец и Ђуро Могаић, као врховно политичко вођство, и војску под Илијом Грегорићем, истакнутим ратником са Војне крајине, под чијим заповедништвом је било дванаест сељачких капетана. Нападали су феудалне поседе и снабдевали се оружјем.

Кметови су устали под лозинком "за старе правице" - да плаћају мање дажбине и живе без насиља. Неки су тражили опште плаћање пореза и општу војну дужност, као и слободу трговине. Сељаци су мислили да могу изборити слободу од феудалне самовоље, а пристајали су да плаћају "праведне" дажбине и да чувају границу од Турака.

Према плану устанка који је израдио, Грегорић је са својим одредом освојио Цесарград и 2. фебруара допро до ушћа Сутле у Саву, а сутрадан упао у Брежице, не успевши да освоји замак, па је продужио даље, и 4. фебруара му се предало Кршко без борбе. Одавде је, сходно предвиђеном плану, упутио 2.000 људи под капетаном Николом Купинићем ка Новом Месту, а он је наставио наступање левом обалом Саве према Севници. Хтео се ујединити са побуњеним словеначким сељацима, које је предводио бравар Павао Штерц, а онда, уз помоћ жумберачких ускока, са свих страна напасти и заузети Загреб, где су се били склонили племићи. Побуњеници су располагали са око 20.000 људи спремних за борбу. Покушај да придобију жумберачке ускоке није успео. Први пораз слабо наоружана сељачка војска претрпела је код Кршког, где је Јосип Турн са 500 жумберачких ускока напао Купинићев одред. Овај пораз имао је за последицу нагло опадање покрета у Крањској и Штајерској. Банска војска је 6. фебруара код Керестинца потукла други одред од 5.000 устаника. Господари су се свирепо светили сељацима. Грегорић је ипак наставио да иде у сусрет штајерским сељацима. Тамо је Штерц говорио да ће његови људи наставити да се боре против прекомерних дажбина па макар се морали годинама тући.

Тада племићи пронесу глас да су Турци провалили у Штајерску и да пљачкају све редом. Штајерци се разиђу у страху и чак предају Штерца непријатељима. Ови га одмах баце у тамницу. Хрватски сељаци под Грегорићем били су присиљени да одустану од даљег наступања и да крену натраг према Хрватској. Међутим, 8. фебруара буду сустигнути код Шентпетра од добро изучених коњаника царске војске и у великој борби разбијени. Сам Грегорић успео је да се извуче и домогне Хрватске, али га је око 20. фебруара у околини Јасеновца ухватила ускочка потера. Одведен је у Беч и накнадно погубљен у Загребу.

У Стубици се под Гупчевим вођством било окупило 10.000 наоружаних сељака, главнина сељачке војске. Хрватски бан, бискуп Јурај Драшковић, против њих окупља племићку војску, потпомогнуту жумберачким ускоцима. Допро опремљена банска војска од 5.000 људи, под Гашпаром Алапићем са пешадијом у центру а коњицом на крилима, напала је Гупчеву војску 9. фебруара 1573. године, дванаестог дана буне. У овој одлучујућој крвавој бици четири сата одупирали су се слабо наоружани сељаци непријатељу. Најзад су се морали повући. Повлачење се претворило у бекство. Могаић је погинуо, а Губец заробљен и одведен у Загреб. Настао је, после битке, суров обрачун са кметовима који су били подвргнути немилосрдном сакаћењу и убијању. Страдало је више хиљада сељака, а села су опљачкана и попаљена. Губец је 15. фебруара 1573. после зверског мучења рашчетворен у Загребу.