Izvor: Objava, 25.Okt.2020, 19:33

ПЕТАР ДОБРЊАЦ

Војвода у првом српском устанку Петар Добрњац рођен је 1771. у селу Добрње код Пожаревца. По месту у коме је рођен је и добио презиме.

Кад се замомчио, ступио је у хајдуке. Касније се бавио трговином стоком, али и ситном робом за домаћинство. По избијању буне на дахије 1804. године, Добрњац је покренуо моравски крај и био је буљубаша (заповедник) у војсци чувеног Миленка Стојковића.

За храброст испољену на Иванковцу, 1805. године, у боју против Хафис-паше нишког, проглашен је за бимбашу, а потом и за војводу.

Од 1806. био је командант устаничке војске на југоисточном (Нишком) фронту. Већ исте године у борбама код Делиграда одиграо је судбоносну улогу. Чувени турски војсковођа Ибрахим-паша скадарски кренуо је из Ниша са око 45.000 обучених војника на Србе. Свака устаничка пушка испружена у делиградском шанцу, свако ратничко око над нишаном, сваки трзај и сев српског јатагана одлучивали су о судбини овог простора.

Дана 3. септембра, тачно у пет сати изјутра, турска војска напала је из два правца српско утврђење у Делиграду. Борба је била дуга и исцрпљујућа. Окончао ју је Петар Добрњац када се, окружен својим најбољим борцима, пробио у центар турске војске и једним јуришем сломио сав њихов отпор. Турци су се повлачили у паници. За њима је кренула српска војска и у потпуности сломила турску офанзиву.

Године 1807. испољио је јунаштво у борбама код Малајнице.

У време тих бојева задобио је признање устаника и постао један од најпопуларнијих устаничких вођа.

Од почетка 1809. био је у сукобу с Карађорђем због његовог настојања да ограничи власт локалних кнезова и војвода.

Кад су устаници у пролеће 1809. кренули у офанзиву против Турака у свим правцима ради ширења ослобођене територије, Карађорђе је, на наговор Младена Миловановића, сменио Петра Добрњца и на његово место за команданта југоисточног фронта поставио неспособног и непопуларног Милоја Петровића, Младеновог кума и даљег рођака Карађорђевог. Увређен оваквим поступком, Добрњац никако није хтео да се потчини и призна Милоја за свог заповедника. После пораза и погибије војводе Синђелића у боју на Каменици (Чегру), Добрњац је намерно остао пасиван тако да је и Милоје Петровић претрпео пораз. Након тога, Добрњац је у августу 1809. побегао из Србије и склонио се у Аустрију (Панчево). Због овог поступка Карађорђе је са својим присталицама оптуживао Добрњца за издају.

Кад је минула опасност од Турака и његов грех пао у заборав, на интервенцију Русије, Добрњац се вратио у Србију у пролеће 1810. и покорио се Карађорђу. Те године се истакао у освајању Кладова. Заповедник Фетисламске тврђаве, излазећи из града, пољубио је праг на градским вратима и предао кључеве Добрњцу.

Међутим, Добрњац је и даље, с Миленком Стојковићем, представљао највећег противника у редовима опозиције Карађорђу. Да би га уклонио с командног положаја, вожд му је 1811. понудио место попечитеља правосуђа. Добрњац је одбио то министарско место па је с Миленком Стојковићем протеран из Србије. До 1812. године живео је у Влашкој, а затим у Русији, где је добио триста дуката пензије за годину дана, па је трговао закупљујући и продајући спахијска имања.

После другог српског устанка (1815) кнез Милош Обреновић га је прорачунато, као доказаног непријатеља Карађорђевог, именовао за свог пуномоћника на руском двору.

Добрњац је до краја живота пребивао у Русији где су му одрасла и двојица синова (који су прерано умрли као питомци славног санктпетербуршког Кадетског корпуса). Схрван болом за синовима, преминуо је овај јунак 18. октобра 1831. у Јашију, у Молдавији, где је био на лечењу.

Добрњац је био стасит, крупан и плавокос човек. Био је ведар, речит и имао је смисла за хумор. Личном храброшћу и јунаштвом привлачио је људе да га беспоговорно слушају. Према потчињенима је увек био љубазан, али према онима које је сам морао слушати веома незгодан. Због тога између њега и Карађорђа никад није могло доћи до присности у односима.

Према онима који би тражили помоћ у новцу био је широкогруд, а ако се дужник не сети да врати, Петар је то заборављао. А кад би он од неког узајмио новац, никад га није враћао.

Овај делија над делијама нарочито је волео весеље и провод уз распојасане турске заробљенице и помамне Влахиње.