Izvor: Objava, 03.Apr.2020, 13:10

ТИЦАНОВА БУНА

Текла је трећа година Првог српског устанка.После устаничких победа над Турцима код Иванковца (1805), на Мишару и на Делиграду (1806), а нарочито после освајања Београда (1807), порасло је не само код Срба у Србији него и у целом српском народу уопште самопоуздање, а нарочито је увећан углед Карађорђа. Устанички војвода Станоје Главаш, гледајући ка обалама Јужне Угарске, предложио је тада Совјету да се и Срби у Срему и Банату подстакну на буну против Аустрије, истичући да је на реду "ослобођење Срба до Пеште". Не желећи да квари односе са северним суседом устаничке Србије, Совјет је одбио Главашев предлог.

Без обзира на негативан став устаничког вођства у Србији према идеји о дизању на оружје Срба преко Саве и Дунава, у Срему је на Румском властелинству грофа Карла Пејачевића, тадашњег великог жупана сремског, избила побуна Срба сељака.

Највећи део тадашњег Срема још од краја XVII века заправо је био својина кнежева Одескалкија, потомака ратоборног папе Иноћентија XI. Њему се свети римски цар Леополд I за услуге за време папствовања великодушно одужио, омогућивши његовом синовцу Ливију да повољно купи ово војводство и прогласивши га кнезом Светог римског царства.

Од тада су кнежеви Одескалки припадали ретким европским племићима који су, попут некадашњих европских владара, уживали важна права и чак могли другима да подаре племство. Њихово властелинство протезало се на отприлике 35 сремских насеља, са Иригом и Илоком, као највећим, и стајало је изван угарских краљевских закона, представљајући прави феуд.

Иако се говорило да "од Земуна до Илока кнежеви Одескалки ходају по својој земљи", они су углавном живели у Риму и своје велико војводство доживљавали као "страховиту пустињу, добру само за разбојнике и дивље звери". Крајем XVIII века забележено је како им имање годишње доноси "само 30.000 форинти, зато што га је (кнез) дао под закуп. Кад би кнез Брачано становао у Илоку и сам водио пољопривредне послове, приходи би се лако попели на 50.000 форинти и становници би били задовољнији него сада". Римски великаши посећивали су властелинство само једном годишње, када су долазили у лов, прегледали пословне књиге и с приходима се враћали у Вечни град, поверавајући судбину својих поданика омраженим, поткупљеним управитељима, какав је био барон Марко Александар Пејачевић.

Иако су их окруживале бескрајне фрушкогорске шуме, сељаци су били приморани да од господара купују огрев, услуге његових воденичара плаћали су скупо, а морали су да му уступају и знатан део прихода са сопствене, мукотрпно обрађиване земље. Последица описаних прилика била је побуна.

Побуну је покренуо, 3. априла 1807. године, кнез у Вогњу Теодор Аврамовић Врбавац и одмах упутио позиве у Буђановце, Брестач, Суботиште, Добринце, Сибач, Петровце, Путинце, Бешеново и у друга места заказавши скупштину у Вогњу 6. априла на коју су требало да дођу наоружани представници општине и да одлуче шта да предузму ради решавања тешког стања на спахилуцима.

Али се у Вогњу није смело остати, пошто се ово село налазило у равници, а било је без шуме и сасвим близу Митровице (у којој се налазило седиште Петроварадинске регименте). Стога су побуњеници решили да пренесу седиште акције у Врдник, на Фрушкој гори. Већ 5. априла упутили су Врбавац и његови најближи сарадници, учитељ Андрија Поповић и сељаци Пантелија Остојић и Марко Огњеновић, позив на побуну прњаворским кнезовима у Крушедолу, Гргетегу и у Нерадину. А у другом писму од истог дана, упућеном у Буђановце, Брестач, Суботиште, Добринце, Сибач, Петровце, Путинце, Мале Радинце и Краљевце, упозорава Врбавац кнезове ових села: "Таки да избереш колико више момака са оружјем, и послати амо, к нама у Раваницу, у наше число које содержи веће 405 момака под барјаком стоји. Ако ли послати нећеш, тврду веру имај, нећеш добро проћи. Како писмо примиш, таки купи чету, и четобаше пред њима. Нареди паметна, који ће људе довести к нама. Прођи око Руме и другога места куда је кому пут, нимало не мисли да се плашиш, до три дана биће нас 3.000, ако више не буде." Па, затим, у додатку писма каже: "Није против цара ова скупштина."

У писму манђелоском кнезу поближе је одређено шта има да се уради како би се дошло до што већег броја побуњеника и оружја. Има, "брез свакога узрока, да се нама потруди што брже може доћи од две главе по један, од три главе, од четир главе два, од пет или шест глава колико може се, како види са оружјем, какве има, дуге и мале пушке, барут, и олово, и гвоздене виле, ножеве и сабље, како који има, и два кмета оправити у Раваницу, ујутру до 7 сати да је у Раваници под пет барјака. Нека нимало не сумњају. Ако то не учине, нека гледу куда ће." Врбавац је потписао писма као "кнез целе армаде наше". Истог дана и из истог места потписао се, на другим актима, као "четобаша" и "старешина инсурекције" и "командант вогањски". Међутим, припреме за буну нису протекле незапажено од спахилука и власти у Руми. Одмах је обавештена војна власт а ова је одмах замолила митрополита Стефана Стратимировића да интервенише. Митрополит је већ 7. априла позвао подручно свештенство да утиче на народ да се смири. Запретио је црквеним проклетством позивајући се на божанско порекло сваке власти и тврдећи да свако противљење властима значи прекршај Божијих заповести.

Ноћу између 6. и 7. априла побуњеници су, на путу из Крушедола у Ириг, пресрели властелинског директора Антала Фелкиша и његова сина те их одвели у шуму, док је провизор успео да им побегне.

Митрополит је 8. априла кренуо из Карловаца у Раваницу међу побуњенике како би их смирио. Међутим, његово изненађење није било мало када је, увече тога истог дана, видео да су сви прилази устаничком логору били поседнути од устаника, који су држали пушке уперене на фијакер шестопрег у којем је био митрополит. На челу ове чете био је један други Теодор Аврамовић, звани Тицан, родом из Јаска. Тада му је било 43 године, а до 1806. године провео је у аустријској војсци седамнаест година. Митрополит је обавестио побуњенике да долази да расправља како да се отклоне узроци који су довели до њиховог оружаног устанка, а њима је саветовао да се окану побуне. Тражио је да му се у манастир пошаљу старији и умеренији људи на разговор. Још док је митрополит говорио, одједном га је Тицан прекинуо и рекао: "Не дивани даље. Ми добро знамо да су тебе наше крвопије спахије послале да овамо међу нас дођеш, па да нам тако ласкаво говориш, да нам обећаваш да ће бити боље, а када би то боље дошло то Бог нека зна. Теби је лако, ти си пун свакојакога добра и блага, ти си пун дуката као шаран љусака, а видиш ли какав је јадан народ, патник и го и бос, не може само бесним спахијама да доста наради. Видим на теби је свила и кадифа, а ми сиротиња једна, подерани, видиш ти се возиш на сјајном позлаћеном интову, а ми многи немамо ни једне тракаре, таљиге, видим ти се возиш на шест бесних вранаца, а на њима позлаћени амови, а ми... видиш. Ти и твоје владике седите у златним дворовима, а многа наша сиротиња нема ни колибе, видиш ти и ваше спахије уживате цео овај Срем, а ми и што имамо спахије нам отимају... Народ вам је последња брига. Ти и твоје владике можете народу помоћи, ви сте близу царева престола, па реците тамо оно што је паметно, што је од користи за ваш народ, јесте то ти и твоје владике све можете, али нећете. Него, силази са ти' каруца доле, скидај те свилене аљине па амо у логор, у народ, народ те је и попео у ону високу столицу, метнуо те у оне златне дворе, а сад су ти и народне крвопије прече од народа... Знам, дошао си овамо да обећањима обманеш народ, можда ћеш се и помоћи, али знај да се онда нећеш у двор вратити, учинићу те народним робом, јербо стајеш на пут његовој срећи и слободи..."

Изненађен, збуњен, па и уплашен, Стратимировић се са својом пратњом повукао у манастир Раваницу, а Тицан је позвао све ту присутне побуњенике на заклетву.

Иако иступ митрополита међу побуњеницима није био успешан, убрзо се показало да је већ сам његов долазак био од пресудног утицаја на судбину буне. Већи део вођа буне са Врбавцем и Пантелијом Остојићем на челу одлучио је да се одазове позиву митрополита Стратимировића на преговоре, али се томе одлучно успротивио Тицан. Митрополит је ипак успео, и 9. априла дошло му је неколико старијих људи на разговор. Митрополит им обећава да ће се њиховим жалбама изаћи у сусрет само ако се разиђу кућама, затим да ће бити дата амнестија за све који су учествовали у побуни. Све је то формулисао у три тачке: прво, да се побуњеницима даје генерална амнестија; друго, да цар одређује објективну комисију која ће испитати њихове жалбе и тужбе; и треће, да побуњенике за време рада комисије не терају на кулук и да им се остави на уживање недавно одузето земљиште. Митрополит је узео обавезу да посредује код Генералне команде у Петроварадину да се сви ови услови испуне.

Враћајући се из манастира, на месту званом Дудара, близу излаза из села, митрополит Стратимировић поново је наишао на постављену стражу. Када су приметили архиепископске кочије, побуњеници су пуцњима покушали да обавесте своје старешине у Раваници да је високи гост отпутовао даље према Карловцима и тако нехотице изазвали вишедеценијску несрећу. Због премора и напете атмосфере на мучним преговорима, згранути митрополит био је чврсто уверен да су побуњеници пуцали на њега, па је љутито наредио кочијашу да брже потера коње, не затраживши никакво објашњење за препад.

Као потомак угледне породице Стратимировић, којој је још Марија Терезија средином XVIII века подарила племићку титулу, увређени првосвештеник врло добро је знао како да одбрани повређену част и, дошавши у Карловце, анатемисао је, односно из црквене заједнице искључио читав Врдник.

Митрополит је у својој мисији успео. Неке општине, као буђановачка, одмах су замолиле властелинство да им опрости и добиле позитиван одговор. Својим преговорима са Вогањцима, који су представљали већину побуњеника, митрополит је уједно давао времена аустријским властима да прикупе што више војне снаге за угушење буне. Царска војска се све више и са свих страна приближавала Раваници и целом побуњеничком подручју: из Петроварадина, Осијека, Винковаца, а хусари (коњаници) из целе Славоније. На челу целе операционе војске био је фелдмаршал-лајтнант барон Павле Давидовић, Србин, који је одмах похитао према Вуковару да се састане са сремским поджупаном Томом Бубановићем и да се споразумеју о заједничкој акцији граничарских и провинцијалних власти.

У међувремену Тицан је напустио Врдник и са одредом од 300 побуњеника прешао на Илочко властелинство кнежева Одескалкија, да би онде организовао побуну. Пошто су војне снаге барона Павла Давидовића блокирале цело подручје према коме је напредовао Тицанов одред, до сукоба је дошло послеподне 9. априла код Бингуле. Командант хусара је тражио да се побуњеници разиђу. Уместо одговора побуњеници су припуцали, а хусари отворили снажну паљбу, после чега командант три хусарска полуескадрона нареди јуриш. Дванаест побуњеника је погинуло (неки су одмах пали мртви док су други рањени али су хусари и њих без милости докрајчили), двојица заробљена, а остали су се разбежали у оближње шуме. На страни хусара је рањен један војник.

Потера је 12. априла ухватила Тицана у Јаску, спровела га у Ириг и затворила у касарну. Њему је, после неколико дана, и поред јаког обезбеђења пошло за руком да развали металне решетке на прозорима и побегне са тројицом осталих коловођа. Крећу према Сави, намеравајући да се пребаце у Србију. У Грабовцима на Сави, кад је већ био на домаку устаничке Србије, Тицана су 4. маја ухватили граничари Срби. После хватања је спроведен у Руму, а затим у Вуковар где му је суђено. Осуђен је на смрт и погубљен у Вуковару крајем 1809. године. Најпре је мучен на точку, а затим рашчеречен.

Срећом, пошто су у току били Наполеонови ратови и Први српски устанак, власти су биле благе према осталим учесницима буне, који су амнестирани.

До Тицанове буне је дошло на подручју Румског и Илочког властелинства између Војне границе и јужне стране Фрушке горе. У побуни је учествовало свега двадесетак села. Побуна није успела јер није била добро припремљена, а њени организатори су располагали са недовољно људства, слабо наоружаног. Власт је била одмах обавештена и располагала је далеко надмоћнијим снагама, док се наде вођа побуњеника, да ће им се придружити граничари и остали провинцијалци у Срему, па и у Бачкој са Потиском крајином, нису испуниле.

Анатема над Врдником трајала је до 1832. године. Црква није певала, деца нису крштавана, а парови венчавани. Учених људи није било у селу, а и комуникација са светом је престала. Када је у село напокон стигао нови парох Василије, отац песникиње Милице Стојадиновић Српкиње, затекао је људе огрезле у сујеверје, незнање и страх.