Izvor: Objava, 31.Jan.2020, 19:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ДУБРОВАЧКА РЕПУБЛИКА

Дубровачка Република развила се из општине Дубровник (на латинском Rаgusium). Rаgusium су у VII веку основали избегли становници романског Епидавра који су порушили Словени и Авари. Насеље је подигнуто на морском гребену. Временом, иза овог насеља, на падинама брда Срђ, Словени су створили насеље које по дубокој храстовој шуми називају Дубрава. Крајем XIII века сјединила су се ова два насеља и око њих су подигнуте зидине. Словенско становништво је све више асимиловало романско. Словенизација Дубровника завршена је у XV веку. Од свог оснивања до почетка XIII века Дубровник је признавао врховну власт Византијског Царства. Од 1205. до 1358. признавао је врховну власт Венеције, а затим је дошао под заштиту круне светог Стефана. Угарска врховна власт омогућила је несметан економски и друштвени развитак. За годишњи трибут од 500 дуката град је добио широка овлашћења. Уведено је републиканско уређење, а општина је самостално водила унутрашње и спољне послове. Градске зидине чувала је домаћа посада. Дубровчани су добили необичну повластицу - право трговине са Млетачком Републиком и Србијом и у случају да угарски краљ зарати против ових држава.

Дубровчани су много раније добили велике трговачке повластице од средњовековне Србије и Босне. Овде су они вешто разгранали своје трговачке колоније у близини рударских средишта. У Србији и Босни они закупљују царине и руднике, а јављају се и као кредитори трговаца из унутрашњости. На увозу и извозу сребра и злата остваривали су највећу добит. Снажном економском успону Дубровника највише је допринела посредничка улога између балканског и подунавског тржишта и Медитерана.

Као град-република којем су у XIV и првих деценија XV века припојени Стон и Пељешац, острво Мљет, Сланско приморје и плодно Конавле, Дубровник се у много чему разликовао од околних земаља. Монархијско уређење било је страно Дубровчанима, а управни органи били су изборни. На челу државе налазио се кнез. Велико вијеће имало је законодавну власт и било је састављено од пунолетне властеле. Вијеће умољених (Сенат) сачињавала је најугледнија властела и руководила спољном и унутрашњом политиком. Извршну власт је вршило Мало вијеће.

Привредни напредак омогућио је културни процват Дубровника. Кнежев двор, водовод дуг 12 km, јавне чесме, царинарница "Дивона", монументалне зидине са кулама, сведоче о богатству града.

Турска освајања на Балкану и у Подунављу нису зауставила просперитет Дубровника. Још од XV века он је плаћао Турској годишњи данак, који се усталио на 12.500 дуката. После битке код Мохача (1526), кад је престао угарски суверенитет, Дубровник је и званично постао султанов вазал, а истовремено ужива заштиту Шпаније. У сукобима између Турске и Шпаније, Дубровник успева да очува своју неутралност и да широко развије своју трговину на Балкану и у Средоземљу. Па ипак, у поморској бици код Лепанта (1571) у којој је уједињена хришћанска флота уништила турску флоту, у саставу хришћанске флоте било је и неколико дубровачких бродова. Венеција је највећи противник Дубровника који сматра за конкурента. Дубровачка копнена трговина на Балкану достиже највећи обим у XVI веку. Прилике у турском делу Балкана и јединствено царинско подручје омогућују стално ширење дубровачке трговине. Дубровчани одржавају многобројне колоније широм Балкана у којима купују аграрне производе (кожу, восак, вуну), а продају текстил и другу робу са Запада. Они уживају потпуну слободу деловања без конкуренције, што им омогућава да стичу велике зараде. Дубровачки трговци послују и у Египту и Сирији одакле прибављају робу са Истока. У XVI веку дубровачко поморство представља велику снагу јер је имало 200 бродова од неких 25.000 тона носивости.

Стварна независност и богатство омогућили су сталан напредак културног живота Дубровчана. Сва власт у Дубровнику налази се у рукама племства, а обични грађани-пучани, иако лично слободни, не учествују у управљању државом. Они се богате трговином. Сељаци који су се налазили на разним степенима зависности, напуштају земљу и прелазе у град или плове као морнари. Стални додири са Италијом омогућавају дубровачком племству да преноси културне тековине Запада у Дубровачку Републику. Многи Дубровчани студирају на италијанским универзитетима, а уметници из Италије често долазе у Дубровник где живе и стварају. Многе грађевине настале у XVI веку носе обележја ренесансе (палата Спонза); ренесансни утицаји приметни су и у делима многих књижевних стваралаца Дубровника, међу којима су најпознатији песник Мавро Ветрановић и драмски писац Марин Држић, аутор "Дунда Мароја" и других комедија.

У XVII веку Република под Срђем постепено слаби. Њена привреда нема више ону снагу и виталност коју је имала у претходном веку. За време турско-млетачких ратова у XVII веку на дубровачку територију непрестано су проваљивали ускоци у млетачкој служби. У политичком погледу, Дубровачка Република се све више приклања Аустрији напуштајући своју ранију заштитницу, Шпанију. У време аустријско-турског рата Република признаје врховну власт Беча (1686), иако наставља да и даље плаћа трибут Турској.

Дубровачка привреда трпи у XVII веку тешке губитке. Њене трговачке колоније на Балкану, некада главни извор њених прихода, скоро су потпуно опустеле у рату између Аустрије и Турске (1683-1699), што дубровачку копнену трговину веома погађа. И поморство у XVII веку губи свој ранији значај јер су се трговачки путеви све више премештали на Атлантски океан. На крају, 6. априла 1667, Дубровник погађа страховит земљотрес, после кога је пожар харао по граду 20 дана. Дубровник је био претворен у гомилу рушевина, а изгинуло је више од половине становништва. Земљотрес наноси велику материјалну штету дубровачкој привреди од које се она дуго неће опоравити.

Културни живот Дубровника одражава победу противреформације, а у граду се зидају многе барокне грађевине и споменици (Госпа, језуитска црква). Позоришним животом влада мелодрама, а идеја "словинства" постаје свугде присутна. Иван Гундулић, велики дубровачки епски, лирски и драмски песник, пише дела у којима слави прве словенске победе над Турцима и износи идеју словенске узајамности.

Извесно привредно оживљавање забележено је у XVIII веку. Трговачка морнарица брзо расте и запошљава све већи број људи, а уложена средства брзо се враћају са добрим зарадама, пошто бродови плове широм Средоземља и ван њега, преносећи путнике и робу различитих држава. Неутралност дубровачке заставе омогућује њеним капетанима да несметано плове и у време ратова. Крајем XVIII века под дубровачком заставом плови око 280 већих и мањих бродова; њихова укупна вредност износи 14 милиона дуката, а годишња зарада око 3 милиона дуката. Поморство је најважнији извор прихода Републике у овом веку.

Дубровачка копнена трговина је слаба. Дубровачки занати такође пропадају. Занатлија је све мање и они производе за локално тржиште. Доста робе се увози из Италије и Босне. Напори владе да оживи занате завршавају се неуспехом. Пољопривреда остаје на ранијем ступњу, а претежно сиромашно земљиште и постојећи аграрни односи не дозвољавају њен напредак. Извози се нешто уља и вина, а увозе велике количине пшенице за исхрану становништва.

Конзервативни део дубровачког племства, који ужива подршку католичке цркве, бори се свим средствима против ширења нових учења и идеја (цензура књига, прогон слободних зидара). Унаточ томе, у Републици се шире идеје енциклопедиста и француске револуције.

Током XVIII века у Републици и изван ње делује више угледних књижевника, научника и академија. Међу њима најпознатија је Академија испразнијех, око које се окупљају дубровачки интелектуалци и писци. На њима се читају књижевна дела и расправља о многим питањима. Међу угледним ерудитима и писцима истичу се Игњат Ђурђевић, Џоно Растић, Саро Цријевић, Себастијан Сладе и други. Од научника ваља споменути Руђера Бошковић, једног од најпознатијих математичара и физичара XVIII века, који се истакао и својим филозофским радовима, Анселма Бандурија, византолога и нумизматичара и друге.

Владајућа класа Републике успева да одржи добре односе са свим великим силама и успешно реши евентуалне спорове. Односи са Турском и Аустријом одржавају се као и раније; са Венецијом се побољшавају. Било је спорова са Француском, а нарочито са Русијом у време руско-турског рата (1768-1774), али се они решавају на задовољавајући начин.

После мирног XVIII века, за Дубровник су настали последњи дани са ратовима Наполеоновог доба. Француска војска ушла је 1806. у Дубровник, под изговором да брани град од Руса и Црногораца. Две године касније, актом од 31. јануара 1808. извршено је укидање Дубровачке Републике.