Izvor: Objava, 11.Jan.2020, 11:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

Војнички гледано, опсада Београда од стране устаника је највеличанственија појава у Првом српском устанку. Више од две и по године хиљаде устаника, у неким тренуцима и неколико десетина хиљада, опседа Београд. Шта год се дешавало на другој страни, а много тога се дешавало - Иванковац, Мишар, Делиград - опсада Београда никако се не напушта, ни за тренутак.

Сам Карађорђе често је на границама, води своје велике битке, али увек се врати у логор под Београдом. Главни логор је био једно време на Врачару, а касније на Ташмајдану. Турци, углавном коњаници, испадају, понекад и у већој маси од по две хиљаде коњаника - тада се воде прави бојеви.

Зауставивши у лето 1806. године офанзиве турских армија на западном (савско-колубарски правац) и југоисточном фронту (моравско-дунавски правац), Карађорђу се указала прилика да после годину дана одлагања коначно ослободи Београд.

После повратка са Делиграда, у јесен, Карађорђе је појачао опсадне снаге око Београда (18.000 људи са 24 топа). Одлучио је 6. децембра да отпочне са интензивнијим бомбардовањем непријатеља. Но, када је убрзо добио нова појачања у људству и артиљерији (укупне снаге око 25.000 људи и 50 топова), Карађорђе је донео одлуку да Београд ослободи јуришем. Али, мучило га је, на који начин то да изведе и када. Убрзо, пошто се приближавао велики муслимански празник Бајрам, одговор му се сам понудио.

По мраку, команданти одреда, у највећој тишини, отишли су на полазне положаје и чекали да у означено време похрле ка тачно одређеним тачкама и бедемима града.

Конда Бимбаша, раније такође бранилац турског Београда, одабрао је пет храбрих момака који су добро говорили турски и прерушио их у Турке. Придружио му се и храбри буљубаша Узун-Мирко Апостоловић. Карађорђе је потом одредио војводу Милоја Петровића да са 150 добровољаца исприкрајка пође за Кондом, примакне се испод брега ближе Сава-капији, па кад је Конда отвори, да је јуришем заузме.

Тако је 12. децембра (када је уједно био и хришћански празник Свети Андреја Првозвани), непосредно пре означеног рока за јуриш, пред зору, у највећој тишини, пошао Конда са Узун-Мирком и групом од пет добровољаца ка Сава-капији. За њим на извесном одстојању кретао се Милоје са 150 људи, а за Милојем Карађорђе са 2.000 Срба.

Конда се кришом провукао десно од Сава-капије, код чардак-карауле, неопажено прешао шанац, и пошао путем испод брега, ка Сава-капији. Ту га је срела крџалијска патрола. Конда је на турском језику измењао с њом поздраве и мирно продужио даље. Успели су да се привуку до рова више Сава-капије. Мирно су прошли још једну турску патролу. Прибрано су чекали док се све стишало. Затим је Конда прискочио стражару, бацио се на њега и силовито га пробо ханџаром. Опрезно, на прстима, пришли су стражарници пуној Турака. Часак су предахнули пред вратима, па су се сви стреловито бацили унутра и у трен ока побили све турске стражаре, али је и Конда у борби задобио четири ране, Узун-Мирко две и једва је стајао на ногама. Осим њих у животу су остали Младен и Петар Сремац. Остала тројица јунака: Никола Стамболија, кнез Сима Карловалија и сеиз Драгић Стевановић погинули су секући Турке. Чувши пуцањ из Узун-Миркове кубуре, Карађорђе је командовао јуриш. На отвореној капији је већ био Милоје са Крстом из Новог Пазара, Лугоњом и 150 момака. Одмах иза њих је био Карађорђе с војском који је потом ушао кроз капију.

Турци су славили Бајрам. Они који су чули пуцњаву мислили су да пуцају њихови војници, весељаци. Али када је Карађорђе кренуо узбрдо од Сава-капије ка Варош-капији да је отвори и омогући улазак одреда кнеза Симе Марковића, схватили су о чему се ради: отворили су жестоку ватру из својих кућа, али су им и српски борци узвраћали. Ипак, борци из Карађорђевог одреда заузели су и отворили Варош-капију, кроз коју је напросто улетео кнез Сима Марковић са својим људима. Тако је за веома кратко време југозападни део вароши био у српским рукама.

У исто време Станоје Главаш, Вуле Коларац и Вујица Вулићевић са својим одредом газили су веома непогодно барско земљиште поред Дунава и у жестокој борби освојили Видин-капију и продрли у Водену варош, а Васа Чарапић пребацивао се водоводом испод Стамбол-капије. И на Стамбол-капији био је велики бој где се Милосав Чамџија огласио великим јунаштвом. Ступивши у варош, Чарапића је смртно погодило непријатељско зрно, испаљено из тешке шешане, у крста и изашло на мали стомак. Борци су га потом изнели на Ташмајдан и сместили у Карађорђев шатор, где је после два часа издахнуо.

Заузевши све градске капије, бедеме и топове, бројнијој устаничкој војсци сада није било тешко да заузме читав град. Многи јаничари и крџалије Алије Гушанца, који су чували капије и бедеме или су пошли њима у помоћ, су изгинули. Преостали су се у паници повлачили према капијама Горњег града.

Приликом ослобађања Београдске вароши погинуло је педесет Срба, међу којима и војвода Васа Чарапић. Турци су имали 307 погинулих.

Затим су се устаници примакли Калемегдану и Алија Гушанац, видећи да нема куд - он је имао великих тешкоћа, не толико са опсађивачима колико са недостатком хране коју је набављао из Аустрије, а у ту сврху Срби су били запосели и Велико ратно острво, изазивајући оштар дипломатски протест Аустрије - предао се Србима и лађом отпловио за Видин, а београдски везир Сулејман-паша - који је у време свемоћних јаничара и Алије Гушанца и његових крџалија био лишен било какве власти - покушао је да се одржи макар у Горњем граду.

Срби су, тајним пролазом, продрли у Доњи град и онда, на Светог првомученика Стефана, 8. јануара 1807. године, Београд је коначно пао у српске руке. За првог старешину Карађорђе је поставио Младена Миловановића.