Izvor: Objava, 07.Jan.2020, 15:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ХРИШЋАНСТВО

Хришћанство је религија оних који верују у Исуса Христа као Божјег сина и придржавају се његовог учења. Упоредо с исламом и будизмом хришћанство је једна од великих једнобожачких религија света. Настало је у 1. веку; његов оснивач је Исус Христос.

Исус је рођен као Јеврејин. Као и многи јеврејски пророци пре њега, критиковао је начин на који људи живе, нарочито они богатији. Људи су масовно одлазили да слушају његово учење и виде како лечи болесне, па су временом почели да говоре да је Исус више од пророка. Многи су веровали да је Исус јеврејски Месија, "миропомазани" - на латинском Christоs - који ће ослободити Јевреје римске власти. То је бринуло Римљане и јеврејске породице које су им помагале да владају.

Зато је Исус био ухапшен, после чега су Римљани одлучили да га погубе разапињањем на крст, што је био уобичајен начин мучења и убијања затвореника. Хришћани верују да је трећег дана, пошто је био разапет и сахрањен, Исус устао из мртвих.

Исус Христ је проповедао, и личним примером исказивао, љубав према ближњима и саможртвовање. Чак и док је умирао на крсту, молио се Богу да опрости војницима који су га приковали. Говорио је својим следбеницима да не брину око хране, одеће и дома, већ да се окрену Богу и једни другима. Хришћани верују да Бог влада светом попут оца пуног љубави, који од своје деце тражи да верују у њега како би овоземаљски живот провели у благостању, а након смрти отишли у рај. Исус је о Царству небеском говорио помоћу многих метафора - поредио га је с малим семеном слачице које временом израсте у моћно стабло. Говорио је да је оно драгоцено попут бисера, и да у њему, као на некој светковини, влада радост. Осим тога, припадати Царству небеском значи искористити све што људима Бог даје на најбољи начин.

Први писани документи који говоре о хришћанском учењу су посланице - писма која је преобраћеник фарисеј Павле, у знак подршке, упутио хришћанима у Коринту, Ефесу, Риму и другим местима широм Средоземља. Четири јеванђеља која говоре о Исусовом животу и учењу названа су према њиховим писцима - Матеју, Марку, Луки и Јовану. Јеванђеља су састављена у време када је први нараштај Исусових следбеника почео да изумире, у другој половини 1. века. Марко је о Исусовом животу све чуо од Петра, а Лука је путовао с Павлом.

Хришћанство су прихватили многи нејевреји (незнабошци) који су тражили веру различиту од римског паганства, а који нису били спремни да прихвате ритуална обележја јудејства. Хришћанштво се брзо ширило из Палестине, преко Грчке и других земаља Средоземља, све до Рима. Временом се хришћанство проширило по целом Римском царству. Ипак, рани хришћани били су изложени непрекидним прогонима од римских власти, а неки су чак и убијани да би се римска руља забављала. Године 313. цар Константин је окончао угњетавање, а 380. је Теодосије признао хришћанство као званичну религију у Царству. До тада је хришћанство допрло и до Јерменије, Персије и делова јужне Индије.

Византијски монаси су хришћанско учење однели у Кијевску Русију, где је хришћанство постало званична вера 988. године.

Већ у 2. веку постојале су хришћанске цркве на северу Африке, у оним крајевима који су били део Римског царства. Стотинама година касније, у 15. веку, европски трговци и мисионари почели су да проповедају хришћанство и у другим деловима тог огромног континента, на ком данас постоји много независних афричких цркава.

Шпански и португалски војници и колонисти су од 16. века у Средњој и Јужној Америци проповедали римокатоличко хришћанство, а ходочасници су у 17. веку протестантско хришћанско учење пренели у Северну Америку.

Најважнија ствар у животу сваког хришћанина је љубав према Богу и према ближњима. Исус је личним примером показао да треба бринути за друге, те се многи хришћани осећају ближим Богу када помажу људима у невољи.

Око 200. године црквени званичници почели су да сакупљају најважније хришћанске списе у Нови завет Библије, иако је избор завршен тек 382. године. Начела хришћанске вере договорена су на Никејском сабору 325. године, али, како се Црква ширила, учења источне цркве са средиштем у Константинопољу и западне цркве са средиштем у Риму су се све више удаљавала, да би се 1054. године због несугласица у вези с папином влашћу и речима којима се објашњава вера хришћанство поделило на православну и католичку веру.

Оно по чему се православне цркве највише издвајају јесте литургија - служба која се одржава у живописним и изванредно украшеним црквама, које су пуне икона. Иконе су посебне слике Исуса Христа, његове мајке Марије и светаца. Људи верују да те свете слике имају моћ да доносе добро, односно, да су канал којим се Божја милост шири светом.

На Западу се јединство римокатоличке цркве заснивало на политички утицајном папству у Риму, али је његову моћ пољуљала протестантска реформација из 16. века, када су се, због неслагања с појединим начелима римокатоличке цркве, појавиле самосталне реформисане цркве.

Протестанти верују да су се у реформацији вратили истинским коренима вере, односно, да су почели да живе у потпуности у складу са Библијом. Данас постоји веома много различитих протестантских цркава, пошто протестанти више верују у лично и слободно тумачење вере него у првобитне облике хришћанства.