Izvor: Objava, 15.Dec.2019, 18:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НЕРОН

Римски император Луције Домиције Нерон родио се 15. децембра 37. године у Анцијуму. Син је Домиција Ахенобарба и Агрипине Млађе, која се удала за цара Клаудија и натерала га да Нерона усвоји, а потом га 54. године отровала, како би омогућила седамнаестогодишњем Нерону долазак на престо.

Нерон је најпре владао благо. Осим његове мајке, најзаслужнија за то била су два човека која су стајала уз њега: филозоф Луције Анеј Сенека, Неронов васпитач, и вођа преторијанске гарде, Секст Афраније Бур. Испрва су ова двојица обликовала римску политику. Али Нерон је убрзо показао колико је опасан. У јануару 55. године наредио је да се отрује његов ривал Британик, Клаудијев син, који је имао тек четрнаест година. Пошто је Нерон на себе све више гледао као на бога, дошао је у сукоб са својом властољубивом мајком. Прво ју је прогнао, а онда одлучио да је се сасвим ослободи. У том циљу, пробушен је њен брод. Када је Агрипина допливала до обале, тамо ју је сачекао један официр и убио је. Такође, млади цар је наредио убиство своје жене Октавије како би могао да се ожени Попејом Сабином.

Дошао је дан када је Нерон закључио да му више нису потребни ни Сенека ни Бур. У почетку им је поштедео живот. Они су се повукли. Нерон, који је још као дете био наклоњен лепим уметностима, посветио се сада интензивније надахнућу својих муза, пре свега музици. Док је раније наступао само у двору или у врту, дебели риђокоси цар с подваљком почео је да организује игре за госте на напуљским бинама. Ускоро је јавно наступао и у Риму, певао на такмичењима које је сам организовао у Помпејевом позоришту и пратио себе на лири. Сваки његов наступ претварао се у тријумф. Али публика је клицала у заносу не из одушевљења према високим уметничким дометима, него из страха и због новца. Никоме, ни из једног разлога, није било допуштено да за време Нероновог наступа напусти позориште. Неке жене су се порађале на галеријама. Други су се претварали да су умрли да би их изнели с бесконачних извођења. Нико није смео да задрема, јер су Неронове уходе биле свуда. Када би се вишечасовни Неронови наступи најзад завршили, богато плаћена клака урнебесно је пљескала.

У "слободном времену", Нерон се, као раније његов ујак, злогласни цар Калигула, одавао необузданом разврату. После уклањања Сенеке и Бура, преторијански префект, Тигелин, заповедник цареве телесне гарде, све више је од Нерона преузимао тако досадне свакодневне државне послове. Поново је увео омрзнуте процесе за велеиздају, које је последњи практиковао Калигула. Богатства заплењена на тај начин помогла су да се донекле попуне рупе у испражњеној државној каси. Био је болесно амбициозан и желео да подражава Александра Македонског: водио је ратове на истоку (Јерменија, северна обала Црног мора и Етиопија), али без успеха. У ноћи 19. јула 64. владар је запалио Рим. Страховит пожар беснео је шест дана и уништио град. Нерон је подметнуо пожар да би гледајући огањ испевао оду о пропасти Троје. Такође, овим пожаром желео је да раскрчи старе куће и уске вијугаве римске улице како би на њиховим рушевинама подигао нови град, Нерополис, чију би једну трећину заузимала "Златна палата", чија је градња на ослобођеном простору и започела. У палати је требало да буде подигнута огромна статуа која би представила њега као бога Сунца. Постојао је још један мотив који је Нерона навео на паљевину Рима: требао му је изговор за крваве прогоне мале и опскурне јеврејске секте, која је себе називала хришћанима. Нерон је јавно спалио многе њене припаднике или их је бацао дивљим зверима у Циркусу максимусу. Међу жртвама су били и апостоли Петар и Павле.

Али Нерон је и у редовима богатих римских грађана спроводио неиздржљив терор, губећи при том сваку меру. Такозвана Пизонова завера, под вођством Гаја Калпурнија Пизона, пропала је годину дана после пожара. У њу је био умешан и Сенека. Није погубљен, јер му је Нерон указао милост да одузме живот сам себи.

Године 66. Нерон је путовао у Грчку. Отишао је тамо као уметник на турнеју. На свечаним играма је као возач и музичар освојио укупно 1.808 победничких венаца. Опијен овим купљеним тријумфом, ослободио је Грке плаћања пореза и дао им пуну самоуправу. Ова одлука показала се као кобна, јер намесници у другим провинцијама су се уплашили да ће, због слабог стања државне касе, они морати да надокнаде мањак настао услед престанка прилива новца из Грчке. Дошло је до војног устанка. У Галији се побунио Гај Јулије Виндекс, а у Шпанији му се прикључио тамошњи намесник, остарели генерал Галба. Мада је Виндекс извршио самоубиство после брзог пораза од царске војске пристигле из Германије, револт више није могао да се заустави. Нерону су најзад окренули леђа чак и преторијанци, припадници моћне царске телесне гарде. Сенат је потом скупио храброст, свргнуо Нерона и ставио га ван закона. За новог владара изабран је стари Галба. Нерон је побегао из града и крио се на пољском добру једног ослобођеника. Доведен у безизлазан положај, замолио је свог секретара да му помогне да зарије бодеж у врат. Неронове последње речи су гласиле: "Quаlis аrtifеx pеrео!" ("Какав уметник, а умирем!"). Било је то 9. јуна 68. године.

За титулу најсуровијег и најизопаченијег римског цара, Нерон и његов ујак Калигула оштро конкуришу један другоме. Објективно гледано, Калигула је био крвожеднији, с неупоредиво више жртава, али је Нерон био свирепији. Нерон је био и први император који је хришћане осуђивао на смрт.

Он је био музикалан човек, али врло слабог карактера, чија је моћ расла без његове заслуге и коме је од детињства изједало душу дошаптавање о његовој божанској природи. Да се Нерон посветио само уметности, коју је очигледно доживљавао као своју вокацију, не би умрле десетине хиљада људи.