Izvor: Objava, 29.Nov.2019, 12:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

УЖИЧКА РЕПУБЛИКА

Летњи дани 1941. године били су почетак устанка народа Југославије против окупатора у Другом светском рату.

У јесен у западној Србији и Шумадији партизански и четнички одреди протерали су немачке јединице. Створена је компактна слободна територија на око 15.000 квадратних километара, са близу милион становника. Повезана је са слободним територијама јужне и источне Србије, источне Босне, Санџака и Црне Горе. Њен центар, доласком Тита, Врховног штаба и Централног комитета Комунистичке партије Југославије, постаје Ужице. То је оаза слободе - у доба највеће фашистичке и нацистичке експанзије. Одатле се руководило устанком у целој Југославији. Ужичка република постоји од 24. септембра до 29. новембра 1941. године.

У Ужицу је формиран Градски народноослободилачки одбор. Одмах иза тога на конференцији представника месних народноослободилачких одбора изабран је Срески НОО, а убрзо и Окружни НОО. Одлуком Централног комитета КПЈ у Ужицу, у новембру, именован је и Главни народноослободилачки одбор за Србију.

Све фабрике и радионице радиле су пуном паром. Најдрагоценије било је оспособљавање фабрике оружја, у којој је за два месеца произведено 21.040 пушака, 2,7 милиона пушчаних метака, 90.000 метака за пиштоље, око 20.000 панцирне муниције, 300 тромблона, 18.000 ручних бомби и друго. Оружје и муниција одмах су отпремани у партизанске јединице.

Читав град, као и становништво ширег подручја Ужичке републике живело је и остваривало паролу "Сви на фронт - све за фронт". Штампане су новине ("Вести" и "Борба"), радио-станица емитовала програм, одржаване приредбе, радила библиотека...

У слободном Ужицу 7. новембра поводом 24. годишњице Октобарске револуције уприличена је војна парада (те ратне 1941. године једино још у Москви и Кишињеву).

Немци су отпочели офанзиву против слободне партизанске територије у другој половини новембра. У борбама које су тада вођене посебно место има Кадињача, на којој је пао читав ужички Раднички батаљон. Својим хероизмом омогућили су евакуацију људи и материјала. Погинули су - њих око 320 - до једног, не одступајући ни корака са положаја који се налазио на 14. километру од града. На Кадињачи је подигнут споменик у знак сећања на ову битку, а Раднички батаљон одликован Орденом народног хероја.