Izvor: Objava, 25.Nov.2019, 18:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА ВОЈВОДИНЕ

У данашњој Аутономној Покрајини Војводини, као делу Републике Србије, су се кроз праисторију и историју смењивали разни народи: Агатирзи (народ трачког порекла), Гети (номадски народ сродан са Трачанима), Келти и Римљани, а затим Источни и Западни Готи, Хуни, Словени, Франци, Мађари и др.

Од свих њих задржали су се једино Словени и Мађари. Крајем XIV и почетком XV века почиње масовно исељавање Срба са Косова, Поморавља и из других области изазвано надирањем Турака на Балканско полуострво. Срби прелазе Дунав и Саву и заустављају се у јужним деловима Панонске низије. Поједини српски племићи боре се против Турака, а учествују и у угарским споровима, од Бранковића, Јакшића, Белемужевића до Јована Ненада Црног. У јужној Угарској је образована српска Деспотовина (до 1537). Турска власт у Војводини почела је после Мохачке битке (1526). Учвршћена је 1541. стварањем Будимског и 1552. Темишварског пашалука. За време турске владавине становништво се знатно проредило, али је присуство Срба најзнатније од Саве и Дунава до изнад Мориша. Турска власт трајала је до 1699, односно 1718, кад је данашња територија Војводина припала Хабзбуршкој монархији. У време повлачења Турака она је поново постала имиграционо подручје. Први велики талас досељавања је 1690. кад су се доселили Срби предвођени патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Већина досељених Срба постају граничари који чувају јужне границе Хабзбуршке монархије према Турској. Мађарско племство је покушавало да Србима поред граничарских наметне и кметовске обавезе. Поред тога, Католичка црква је настојала да Србе покатоличи или поунијати. Бечки двор је користио Србе у ратовима против Турака и европских држава, као и у борби с мађарским феудалцима, а за узврат им је давао привилегије у виду црквене аутономије и друштвене равноправности. Положај Срба у великој мери је зависио од односа између хабзбуршког двора и угарског племства. Када је двор био принуђен да чини уступке угарском племству, српске привилегије су угрожаване. Тако је Марија Терезија укинула Потиско-поморишку војну границу (1741), што је изазвало исељавање великог броја Срба у Русију (1751-1753). И поред тога, Срби у Подунављу су доживели културни и национални препород под утицајем европског Запада и Русије. Они ту стварају не само своју модерну књижевност, уметност и филозофију него и историјску мисао и националну идеологију (гроф Ђорђе Бранковић, Христифор Жефаровић, Захарија Орфелин, Јован Рајић). Идеје рационализма и просвећености постају основа општег преображаја (Доситеј Обрадовић). Током XVIII века бечки двор је спроводио систематско насељавање Војводине. Насељавани су Немци, Мађари, Словаци и други народи, тако да је Војводина постала етнички веома хетерогена, а таква је и данас. Због значаја пољопривреде, Аустрија је настојала, и у томе постигла видне успехе, да изврши мелиоризацију земљишта. Током XVIII века пољопривреда је заузимала прво место у целокупној производњи. Тек у другој половини XIX века дошло је до значајнијег развитка индустрије. Развојем српског грађанског сталежа почиње организовање првих српских школа у којима су као учитељи радили Руси. Године 1791. отвара се гимназија у Карловцима, а 1810. у Новом Саду. После свестране помоћи подунавских Срба Првом српском устанку, настављено је њихово културно и национално деловање. Године 1824. покренут је "Летопис", а две године касније оснива се Матица српска у Пешти, одакле се 1864. сели у Нови Сад, где се и данас налази.

Талас велике револуције 1848. захватио је и Војводину. Опирући се настојању мађарског племства да их мађаризује, Срби траже стварање посебне територије, признање матерњег језика и црквену самосталност. На Мајској скупштини у Карловцима донета је одлука о оснивању аутономне Српске Војводине. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, а за патријарха Јосиф Рајачић. Срби су ускоро дошли у сукоб с вођама мађарске револуције и подржали Беч у борби против Мађара. Бечки двор је у јужној Угарској основао посебну административну област "Војводство Србија и Тамишки Банат", али без икаквих самоуправних права, док је цар себи доделио титулу великог војводе. Српски народ није био задовољан Војводством, нарочито због тога што у њега нису ушле области Шајкашког батаљона, као и Сремске и Банатске војне границе, те је у њему било више Немаца и Румуна него Срба. Српски језик могао се користити само у основним школама и црквеним општинама. Цар Фрања Јосиф укида 1860. Војводство, а његову територију предаје Мађарима.

После укидања Војводства Срби на црквено-народном Сабору у Карловцима (1861) поново захтевају посебну, аутономну област како би заштитили своја национална права. Унаточ датом обећању, бечки двор није испунио ни један од српских захтева. Борбу за аутономију наставила је Уједињена омладина српска и затим либерално грађанство под вођством Светозара Милетића и Михаила Полита Десанчића. После Аустро-угарске нагодбе 1867. ова борба је продужена у Угарском сабору и у све неповољнијим условима мађарске националне и политичке хегемоније.

Срби у јужној Угарској су остварили своја демократска и национална права тек после слома Аустро-Угарске у Првом светском рату, када је Народно веће на Великој народној скупштини одржаној 25. новембра 1918. у Новом Саду прогласило уједињење Војводине са Србијом. С границама избореним на Мировној конференцији у Паризу, Војводина је ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије.

Године 1941. Војводину су окупирале немачке и мађарске трупе. У лето исте године дошло је до формирања првих партизанских десетина и ударних група, а затим и одреда. Тежиште борбе пренесено је у Срем (1942). Немачке снаге су предузимале узалудне офанзиве ради уништења партизанских јединица. После ослобођења Београда (1944) главно тежиште фронта против непријатеља пренесено је опет у Срем. После пробоја сремског фронта, уз заједничку акцију Југословенске армије и јединица Црвене армије ослобођена је Војводина од немачке окупације и постала аутономна покрајина у саставу Србије, задржавши тај статус како у време док је Србија била део социјалистичке Југославије, Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србија и Црна Гора, тако и након 2006. када је Србија постала независна држава. Током ратова вођених 90-их година XX века на тлу бивше Југославије, Војводину је населио велики број српских избеглица из Хрватске, БиХ и са Космета.