КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

Izvor: Objava, 20.Nov.2019, 14:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

Милош Обреновић био је кнез Србије 1815-1839. и 1858-1860. Рођен је 1780. у селу Средња Добриња у Ужичкој нахији. Његово изворно презиме, добијено према имену оца, било је Теодоровић, а презиме Обреновић узео је од свог полубрата Милана Обреновића, истакнутог војводе у првом српском устанку. Одрастао је у сиромаштву, па како остаје без оца веома млад, постаје најамник код марвених трговаца. Честа путовања, напори калауза и гонича стоке формирају од Милоша далековидог, али истовремено и веома препреденог човека.

У првом српском устанку који је избио 1804. године Милош учествује поред свог полубрата Милана. Милан веома брзо, као богат човек, постаје заповедник Рудничке, а затим Пожешке и Ужичке нахије. Милош поред њега постаје војвода. Изузетно храбар, одлучан и способан војник, Милош као старешина постиже веома запажене резултате. Истакао се при освајању Ужица 1807. када је био тешко рањен. Иако му је Карађорђе поверио Ужичку нахију на управу, Милош је, у унутрашњој политичкој борби 1810-1811. године, ипак припадао Карађорђевим противницима. После слома устанка 1813. био је један од најпознатијих старешина који остају у покореној земљи. Предао се Сулејман-паши Скопљаку, који га је именовао за обор-кнеза рудничке, крагујевачке и пожешке нахије. У двогодишњем периоду између два српска устанка Милош је показао необично много присебности, памети и такта тако да је стекао поверење и Турака и Срба.

После Хаџи-Проданове буне 1814. године, дошло је до великих турских зулума, купљења оружја и сече главних људи. У тако тешкој ситуацији Милош је почео спремати нови устанак. Пред таковском црквом на Цвети 1815. Милош је објавио почетак другог српског устанка речима: "Ево мене, а ето и вас, па рат Турцима!" Турци су поражени на Љубићу, Палежу, Пожаревцу, Карановцу, Дубљу, чиме је била уништена турска власт у унутрашњости Србије, осим утврђених градова.

Милош се показао необично способан и велик у организовању и вођењу устанка. Одлучан и способан војсковођа, добро је водио ратне операције, али главно поље његовог рада било је политичко и дипломатско. Он је искористио неповољну међународну ситуацију по Турску, и склопио споразум са Марашли Али-пашом (1815) да се народ умири у Београдском пашалуку и да он поред паше има улогу врховног народног кнеза. Срби су од Порте добили посебне повластице.

После споразума са Марашлијом, Милош се почео потписивати "верховни кнез и управитељ народа Сербскаго", а Скупштина 1815. године му је потврдила ову титулу. Милош је имао велике и моћне супарнике међу народним старешинама, али их је 1816. и 1817. ликвидирао.

Вешт и упоран политичар, Милош чини све према Турцима да Србија добије потпуну аутономију: подмићује, прети, уцењује и 1830. Порта је објавила хатишериф, којим се Србији признавала унутрашња самоуправа, а Милошу наследност кнежевског достојанства, док је хатишерифом од 1833. признала Србији право на припајање шест нахија које је Карађорђе ослободио током првог српског устанка.

Иако необразован и неписмен, Милош је доста учинио у економском и културном развоју, организовању здравства и школства. Привредна структура Србије знатно се мења. Смањује се број ситне стоке, повећава број крупне стоке. Крче се шуме, повећавају површине ораница, воћњака, винограда. Трговина се врло брзо шири, али са царинама и скелама у рукама Милоша и његових најближих сарадника. У својој престоници, Крагујевцу, Милош оснива Гимназију, позориште, апотеку. У његово време је основана прва модерна штампарија, а одобрио је и штампање "Новина српских".

Карактеристика свих апсолутиста, да су окружени ласкавцима, није мимоишла ни Милоша. Али почетком 1835. неколико народних старешина дошло је са више хиљада људи у Крагујевац да би убрзали издавање Устава (тзв. Милетина буна). Устав је проглашен исте године (познат као Сретењски устав). Том првом српском уставу, који је у знатној мери јамчио лична права, успротивиле су се Русија, Турска и Аустрија па га је Милош са задовољством опозвао и наставио своју безуставну владавину, што је довело до сукоба са готово свим старешинама. На интервенцију Порте Србија је 1838. године добила тзв. Турски устав према коме је кнежеву власт требало да ограничава Савет, за шта се залагала и Русија. Пошто није могао да прихвати ограничену власт Милош је абдицирао 1839. године у корист старијег сина Милана и напустио Кнежевину Србију.

За време своје владавине, користећи се старешинским кулуком и монополом сточне трговине, Милош је веома брзо постао и најбогатији човек у Србији и један од најбогатијих на Балкану. За време изгнанства живео је и на својим добрима у Влашкој и у Бечу. У абдикацији све време је радио против Уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића. Кад је крајем 1858. Светоандрејска скупштина збацила с власти кнеза Александра Карађорђевића, Милош је поново позван у Србију. Његова друга влада трајала је непуне две године и значила је обнављање апсолутистичког управљања, али као већ стар човек није могао много да учини. Времена су се променила. Није то више била стара, Милошева Србија.

Милош Обреновић умро је 26. септембра 1860. у Београду. И поред тога што није имао образовање, био је највећи српски политичар деветнаестог века.