Izvor: Objava, 10.Sep.2019, 14:16

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ПЕЦИЈА

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ПЕЦИЈА

Босански четовођа Петар Поповић Пеција је рођен 1826. године у Бушевићима, близу Крупе. Потицао је из скромне породице. Отац му се звао Петар, а мајка Илинка. Касније је променио презиме из Поповић у Петровић. Надимак Пеција добио је још у детињству када се једном приликом опекао уз чобанску ватру. Пеција је сам научио да пише, а поред српског говорио је и турски језик. Што се физичког изгледа тиче, био је средњег стаса, тамнопут и густих, овећих бркова.

Због тешких намета и зулума које су чинили бегови (посебно Церићи и Бешировићи) над народом, Пеција се у 27. години одметнуо од турске власти заједно са својим пријатељем Петром Гарачом, родом из Стригове код Новог. Њих двојица су са четама својих приврженика хајдуковали по Пастиреву, Кнежопољу, Козари, Просари и Грмечу.

Средином 1858. у Босанској крајини избио је устанак против турске власти због повећања дажбина, насиља феудалаца и националне обесправљености, а под утицајем јачања револуционарног покрета Јужних Словена. Руководилац устанка био је Пеција, тада већ познати харамбаша и најпопуларнији јунак тога краја, по коме је буна називана. Сељачке вође су од почетка настојале да Пецијиној буни дају организован карактер и изведу је из локалних оквира. До првог оружаног сукоба дошло је 24. маја код села Ивањске у Крупској нахији. То село је већински било насељено католицима, али побунило се само српско становништво из тог села. Након кратке пуцњаве која се десила у околини Ивањске, почела су и остала села да се дижу на оружје.

Јуна 1858. устанак се проширио и на Кнежопоље. Пред Новим се скупило око 600 устаника који су спремали напад на град. У међувремену су Пеција и Гарача скупили око 3.000 устаника и упутили се у Ивањску да помогну устаницима. Устаници су почели да улазе у веће битке са Турцима. Код Дољана је тако, почетком јула, пало око стотину турских војника. Међутим, код Ивањске, устаничке чете су биле тешко поражене, тако да су се Пеција и Гарача са преживелим устаницима повукли у Кнежопоље, одакле су пружили последњи отпор. За то време турске снаге су добиле појачање у виду помоћних одреда који су били послати из свих крајева Босне, а одлучујуће борбе вођене су код села Тавије 22. јула. Око хиљаду устаника бранило је своје шанчеве, али нису успели да одоле надмоћнијим турским снагама, па је већина након битке одлучила да избегне у Аустрију.

Устанак је у крви угушен, а народ је у масама (више од 15.000 људи) избегао у Аустрију. Пеција се са око 300 устаника склонио у планине, одакле је још неко време пружао отпор, а затим је и сам побегао у Аустрију, одакле је прешао у Србију. Кнез Михаило га је поставио за пандура у Крагујевачкој тополивници.

Године 1875. отпочео је велики устанак у Босни. Овај устанак за разлику од претходних који су били социјалног карактера имао је и елементе националног покрета. Након избијања устанка у Херцеговини и становништво северне Босне се дигло на устанак, а са њима и Кнежопоље. Устанак је избио 15/16. августа 1875. Детаљи о покретању устанка требало је да се договоре на састанку на Преображење 18. августа код манастира Моштанице (за време манастирске славе) и да одатле следећег дана отпочну борбе, али су сукоби отпочели неколико дана раније. У време избијања устанка Пеција је био у Србији али је убрзо након што је сазнао за почетак сукоба отишао у Кнежопоље. Пеција је за одлазак у Босну добио од Београда помоћ од 20 дуката. Крајема августа исте године Пеција се већ налазио у Босни и заједно са Остојом Корманошом и другим устаничким вођама спремао је акције против Турака. Почетком септембра преузео је команду над устаничким снагама у северном делу Босне. У међувремену, Васо Видовић, трговац - емигрант, успео је да испослује да српска влада пошаље устаницима 1.500 пушака и 130 сандука муниције. Већ 6. септембра то је оружје помоћу коњске запреге било довучено лађом уз Саву до Гашнице у близини Дубице. Опстанак устаника зависио је од тог оружја, па је за устанике било веома важно да се оно пребаци на босанску страну.

Са четом од педесетак људи Пеција је 8. септембра покушао да пребаци оружје, али морао је да се повуче и сачека помоћ од осталих устаника јер су га били напали Турци. Следећег дана стигао је Остоја Корманош са шездесетак људи. Њих двојица су заједно разбили један турски одред и у току ноћи пребацили оружје уз мање чарке са турским трупама. У међувремену је турским одредима који су се борили са Пецијом стигла помоћ од 500 војника. Надмоћне турске снаге су 10. септембра напале устанике на Просари. Пеција је очекивао тако нешто па је поделио своје снаге у четири групе и распоредио их на четири стране, тако да су оне чиниле правоугаоник. Намера му је била да на тај начин опколи главнину турских трупа али пошто су Турци сазнали за овај план, нападали су једну по једну устаничку групу, набацивши устанике на Саву. Налазећи се у критичном стању, Пеција је наредио повлачење преко Саве. Устаници су покушали да се сплавом пребаце на супротну обалу, али су сви, сем двојице, изгинули. Погинуо је и војвода Петар Петровић Пеција.