Izvor: Objava, 02.Apr.2019, 10:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КАЗАНОВА

Ђакомо Казанова рођен је 2. априла 1725. у Венецији као најстарији од шесторо деце професионалног играча и глумице. Родитељи су га одмалена запустили, тако да је био јадно, болешљиво дете, чији је нос увек цурио. У деветој години је послат у Падову на школовање. Становао је са Абеом Гоцијем који га је научио да свира виолину. На Универзитету у Падови је студирао до своје шеснаесте године, где је стекао диплому из канонског и цивилног права. Вративши се у Венецију, постао је свештеник - што и није било лоше занимање за човека са талентом, али без новца.

Прва проповед са предикаонице завршила се катастрофално по младог свештеника Казанову. Разлог је седео у клупи у првом реду и звао се Анђела. Од ватре запаљених страсти Казанови се маглило пред очима. Није успео да прослови ниједну реч. Слабост је оправдао тобожњом болешћу. Црква га неће видети наредне две године.

Да се ослободи баласта чедности помогле су му, што и личи на њега, не једна већ две привлачне девојке. Наиме, заљубио се истовремено у две сестре, Нанет и Мартон Саворњан, девојке из отмене венецијанске породице. Провео је ноћ са обадве у истом кревету. Ова трострука веза трајаће све до његовог одласка из Венеције.

Са осамнаест година Казанова је у јужној Италији. Од тог периода почиње да живи на високој нози, али и искључиво од својих способности. Узео га је у службу један угледан и племенит господин, што му је отворило врата највиших друштвених слојева тог времена. По повратку у Рим код себе је имао препоруку за кардинала Аквавија. Кардинал се показао довољно предусретљив и финансијски је потпомогао његов пут у Истамбул. У главном граду Турске је доживео један од ретких неуспеха. Унаточ религијског прописа који је захтевао апсолутну подвојеност полова, успео је да се приближи једној муслиманки којој се представио као "Јусуфова жена". Једне ноћи је покушао да јој скине вео са лица на шта се она страховито наљутила, тако да је морао да је моли за опроштај. Са жаљењем је касније схватио да је направио кобну грешку, јер би она радије скинула са себе све друго осим вела.

У својој двадесетој години био је потпуно опседнут коцкањем. Стављао би новац у сваку игру, а пошто је фаро тада био мода у Европи, он је био мајстор у тој игри. Мислио је на коцку дању и ноћу, без престанка.

Његова финансијска ситуација се брзо мењала. Једном је био принуђен да свира виолину у позоришном оркестру како би преживео. Излаз је дошао у лику племића Матеа Брагадина, богатог и утицајног члана венецијанског Сената, који га је усвојио и давао му месечно издржавање које је овај добијао све до смрти свога добротвора.

Доброчинство је завредео спасавши Брагадина из шака једног надрилекара и шарлатана, када је овај претрпео срчани удар. Од тада му је сенатор као усвојеном сину помагао у свим невољама, а нарочито оним финансијске природе.

Негде у то време Казанова среће Хенријету, која ће добити посебно место у његовим успоменама. Волела га је и писала му писма све до своје смрти. Дошавши по ко зна који пут у новчану оскудицу, Казанова одлази у Ћезену с намером да заради новац као врач и чаробњак. Неки сељак, по имену Каперани, био је уверен да негде под његовим имањем лежи велико благо, па је, чувши за Казановине наднаравне способности, овоме понудио богату награду да га пронађе. Платишу је убедио да су му за остварење тог задатка неопходни одређени услови, међу којима и купка са његовом кћерком већ присталом за удају. Изненада су се над имањем надвили тамни облаци из којих се изнедрила помамна олуја. Казанова је мудро протумачио тај знак неба и нестао из Ћезене без трага.

Следећега јутра се управо спремао да напусти коначиште где је провео ноћ, када се у предворју чула нека силна бука и галама. Како се касније испоставило, обласни бискуп је начуо да је у свратишту неки човек провео ноћ са женом која му није законита супруга и послао је полицију да то провери.

Казанова је био разјарен тим дрским узнемиравањем. Некако је успео да се отресе полицајаца, а потом се окренуо и представио незнанцима са којима је делио собу. Мушкарац је био постарији мађарски капетан, још увек лепог изгледа. За другу особу, преко које је још увек био навучен покривач, Мађар је рекао да је француски официр. Када се "официр" ослободио ноћних хаљина, Казанова је праснуо у грохотан смех. Испод дражесно накривљене ноћне капице указало се свеже, насмејано женско лице, уоквирено увојцима боје бакра и паром прекрасних плавих очију. Да, била је то Хенријета, најзаноснија жена коју је икад упознао.

Прихвативши позив да им се придружи за доручком, Казановином стручном оку није измакла чињеница да тесна официрска униформа Хенријетиној појави даје још веће дражи. Није се двоумио да се прикључи пару на путу до Парме. Недуго затим, ствари су дошле на своје место и она је времешног Мађара заменила за младог Казанову.

Млади и необуздани, увек изнова жељни једно другог, провели су неколико месеци потпуне среће. Буђење је наступило са сазнањем да Казановин иметак показује прве знаке пресушивања. Практична, каква је била, Хенријета је прекинула идилу и нестала са новим, имућнијим љубавником. Међутим, пред одлазак није пропустила да у Казановин џеп стави пет смотуљака са по сто лујдора, што је у оно време била поприлична сума, "али слаба утеха за срце погођено тако суровим растанком", како признаје Казанова у својим мемоарима.

Казановина каријера се кретала узлазном линијом, мада осенчена приметном завишћу околине. Било је превише моћника који би га најрадије видели иза затворских решетака. Њима је сметала његова слава неодољивог љубавника, као и коцкарска вештина, ароганција у опхођењу и, како су они веровали, познавање тајни магије. У ноћи 25. јула 1755, ухапшен је и одведен у чувену венецијанску тамницу Лидс која је имала кров прекривен оловним плочама. Без одржавања процеса осуђен је на пет година затвора. Као повод је искоришћена једна религиозна сатира коју је написао у младости. Прави, скривени разлог, међутим, био је Казановин флерт са једном од инквизиторових љубавница.

Његово бекство из тамнице, 15 месеци касније, је било класичан пример. Успео је да једним комадом гвожђа у ћелији направи отвор пречника четрдесетак центиметара и био спреман да реализује свој план, кад је изненада премештен у једну још пространију собу у тамници. Тамничари су претили да ће га пријавити управи, али је Казанова успео да их смири. За свој наредни покушај придобио је помоћ свог друга из затвора, свештеника по имену Балби. Једног дана је позвао тамничара и замолио га да Балбију преда велику Библију као поклон. Библију је требало уручити заједно са тањиром макарона, које је Казанова препоручио као посластицу. Библија је била поврх макарона, а тамничар је пазио да се не упрља и није приметио да је тањир необично тежак. Казанова је ставио своју гвоздену шипку између корица Библије.

Свештеник, чија је ћелија била изнад Казановине, је избушио отвор на поду и извукао свог друга кроз њега. Онда су заједно пробили пут до великог тавана, где су их често водили на мучење, а одатле није било тешко подићи оловне плоче са крова. Пожурили су и - побегли. Казанова је затим дозвао гондолу и домогао се спасоносне друге обале.

После овог спектакуларног бега, у коме су дошли до изражаја његова вештина и храброст, Казанова одлази у Париз, где је ушао у најексклузивније кругове, а упознао је и директора Француске лутрије. Његово занимање за окултизам и црну магију је очарало жене из високих слојева друштва, међу којима и маркизу од Урфа. Постао је њен љубавник, разуме се, и она га је годинама издашно издржавала. Но, јадна жена, поред тога што је била богата, била је и веома лаковерна. Била је кабалист, верник једне сложене псеудо-религијске секте која је проповедала реинкарнацију. Тврдо је веровала да Казанова може општити са духовима и молила га да њену душу пресели у тело дечака. Казанова се латио испуњавања обавезе водећи љубав са пажљиво одабраним невиним девојкама. Ако му оне роде сина, уверавао ју је, то ће бити реинкарнација маркизе. Све је то трајало годинама и било скандал за Париз, док се Казанова није уморио и дигао руке од свега.

Да би могао наставити живот који је водио било му је потребно све више новца. Одлучио је да отпочне са неким послом. У Паризу је владала мода сликања шара на свили по кинеском узору. То је за његов укус изгледало довољно елегантно и отмено и он оснива радњу. Запослио је двадесет радница, разговарајући са сваком од њих да би утврдио да ли одговарају послу. Свака од њих редом била му је љубавница. Али, док му је љубав цветала, посао није.

Као човек ретких прстију и коцкар, често је губио новац и да би га поново стекао понекад је морао да заложи свој накит и златну бурмутицу. Потрошио је читаво богатство на жене, испуњавајући им сваки прохтев и засипајући их поклонима, златом и хаљинама.

Казанови је обично успевало да из бројних афера изађе без већих проблема, али један сусрет у Италији никада није заборавио. Приликом посете војводи од Манталоне у Напуљу, представљена му је Леонилда, млада и лепа војводина штићеница. Безнадежно се заљубио у њу, преклињући војводу да му дозволи да склопи брак са њом. Војвода је љубазно пристао, радостан што види Казанову тако искрено заљубљеног. Требало је само још довести младину мајку да и она стави потпис на брачни уговор. Док се очекивао њен долазак, Казанова је због неодложног посла морао хитно да напусти палату. Вративши се у време ручка, у гостинској соби их је затекао све на окупу: војводу, Леонилду и њену мајку који су га нестрпљиво ишчекивали узбуђени од среће. Угледавши Казанову на вратима, мајка је крикнула и онесвестила се. Ништа мањи ужас није захватио и Казанову. Била је то једна од његових прошлих љубави, Ана Марија Валати, која је пре 17 година родила његово дете. Био је на најбољем путу да се ожени својом кћерком.

Година 1763. представља крај Казановиног успешног пута. Послат је у Лондон са циљем да оснује француску форму лутрије. Нова средина му се допала. Играо је вист са енглеским племићима и одлазио на забаве. Плашила га је једино усамљеност у његовом апартману на Пал Малу, после бурно проведених ноћи. Погођен том за њега необичном усамљеношћу, огласио је да ће издати неколико намештених соба у својој кући и примио лепу, префињену и младу Португалку која је говорила француски, правећи му друштво све док њен брод није отпловио за Лисабон.

У Лондону је доживео и једно горко искуство за које се заклео да га неће причати. Почео је везу са омаленом али бистром проститутком Мериен Шарпијон. Био је ван себе од беса, јер је на њу потрошио 2.000 гвинеја, а није успео да приђе ни близу њених дражи. Да би јој се осветио, купио је папагаја и научио га да на француском изговара "Шарпијонова је већа курва од своје мајке".

Велику Британију је напустио у пролеће 1764. и једно време је лутао без циља, да би се 1772. вратио у Венецију после вишегодишњег изгнанства. Дочекан је раширених руку, чак су га на вечеру позвали нови чланови Суда који су умирали од жеље да сазнају како је побегао из затвора. Но, његов сјај почиње да тамни. Схватио је да за живот не може зарадити пишући. Његов превод "Илијаде", мада хваљен од свих, је пропао због недостатка новца. Под именом Антонио Пратолини, он 1776. постаје тајни агент инквизиције. Али, тај посао није одговарао његовом темпераменту. У то време је живео мирно у малој изнајмљеној кући са скромном кројачицом Франческом Бускини, која му је била јако одана. Ипак, он није могао дуго без невоља. Дошло је до још једне одбране части, жучног дијалога и претње двобојем, што га је заувек одвојило од родног града.

Фебруара 1784. срећа му се последњи пут осмехнула када је упознао грофа Јозефа Карла Емануела фон Валдштајна. Уживали су у коцкању и чарима младих девојака и после краћег убеђивања он је прихватио да буде грофов библиотекар у његовом замку у Дуксу. Последњих тринаест година Казановиног живота биле су прилично досадне. Он ће их провести предано сређујући библиотеку од 40.000 књига, тужећи се на све и не верујући никоме. Само једно га је интересовало - прошлост. Читаве сате је проводио пишући и преправљајући своје мемоаре, уживајући у својим блиставим тренуцима славе и наслађујући се изнова слатким победама из своје младости. Пред будућа поколења изнео је све своје љубави и пустоловине, све своје успоне и падове, отворено и смело, не скривајући ништа. Када је 4. јуна 1798. умро у замку Дукс, Казанова уопште није био свестан у којој ће мери његове љубавне авантуре, касније преведене на многе светске језике, једног дана бити слављене као књижевно ремек-дело.