Izvor: Objava, 11.Okt.2018, 19:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЏИНГИС-КАН

Године 1155. жена монголског племенског поглавара родила је у близини Бајкалског језера сина који је назван Темуџин. До 1206. Темуџин је успео да уједини номадска монголска и немонголска племена у источном делу централне Азије. Овај дивљи и препредени ратник прогласио се Џингис (Општим, Великим) каном, и повео варварске хорде коњаника наоружаних стрелама у нападе на суседне земље. Срачунато је ширио страх - било му је то моћно оружје при стварању највеће империје у историји света, која се простирала од Јерменије до Кореје.

Прва културна област коју је опустошио била је Китанско Царство на северу Кине. Китански цар је покушао да се искупи од Монгола даровима, међу којима је било и 500 робова и 500 ропкиња. Али Џингис-кан је немилосрдно побио све ове робове и ропкиње, и 1215. његова војска је заузела китанску престоницу, Пекинг, опљачкала палате и направила покољ међу становништвом.

Џингис-кан је затим прекинуо напад на кинеске територије да би разбио непријатеље у централној Азији. Најпре је освојио Кара-Китај, јужно од Бајкалског језера. После ове победе западна граница његове територије померила се до Харезма, муслиманске државе јужно од Аралског језера. Убиство монголског изасланика у Утрару, граничном граду Харезма, послужило му је као изговор за напад.

Сакупивши 200.000 војника, Џингис-кан је послао своје синове Џагатаја и Огадеја да опседну Утрар. Они су крваво осветили смрт монголског изасланика. У исто време сам Џингис-кан је опседао Бухару - највећи и најбогатији град Харезма. Градска посада је изгинула приликом покушаја бекства, и фебруара 1220. град се предао.

Џингис-кан је ушао у главну градску џамију и прогласио се "страхом и трепетом света". Муслимани су се ускоро уверили у то, када су монголски ратници почели да пљачкају Бухару, да муче богаташе да би открили своје сакривено благо и да пале куће.

Монголи су натерали хиљаде становника Бухаре да у бојном поретку крену пред њима - да би њихова војска изгледала већа него што је била. Освојили су величанствени Самарканд - иако је његова посада била далеко бројнија од њихових снага - а затим убијали по граду све одреда, и силом одвели у Монголију 30.000 занатлија.

Једну од највећих монголских свирепости доживео је Мерв фебруара 1221, као одмазду за погибију 1.000 канових војника током опсаде града. После предаје Мерва, Монголи су поубијали све његове становнике, поштедевши само 80 занатлија.

Највеће крвопролиће догодило се априла месеца те исте године у Нишпуру. Монголи су направили покољ међу становништвом, па им посекли главе и наслагали их у гомиле према полу и старости.

Џингис-кан је више тежио пљачкању и разарању него стварању империје. Једном је изјавио да је највећа срећа "сатрти непријатеље, гледати их како ти падају пред ноге, узимати им коње и сву имовину и слушати нарицање њихових жена". Такву срећу осећао је пустошећи Харезм и испуњавајући рушевине његових градова дахом смрти. Затим се оканио ратовања од 1222. до 1226. Умро је, остарео и болестан, 18. августа 1227. у Кини, за време опсаде Нангсија, тангутске престонице.