Izvor: Objava, 10.Okt.2018, 18:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БИТКА КОД ЛИТЛ БИГХОРНА

У другој половини XIX века амерички Индијанци из Велике прерије и области Стеновитих планина, којих је било око 250.000, представљали су препреку на путу сталног ширења насеља белаца ка Западу. На брзим коњима и добро наоружани, амерички Индијанци су настојали да одбране своја ловишта бизона, који су за њих представљали извор хране и одеће. Године 1862. Сијукси су кренули у ратни поход, масакрирајући и заробљавајући људе, жене и децу. Ратни походи америчких Индијанаца трајали су у мањој или већој мери следећих четврт века.

Сједињене Државе склопиле су 1868. године споразум са америчким Индијанцима из Велике прерије. Споразумом је предвиђено да део Јужне Дакоте западно од реке Мисури буде "територија Индијанаца", резервисана искључиво за њихову употребу - по наводима из споразума - "све док трава расте". Пут за колске караване белих досељеника који је пролазио овом територијом био је затворен. Али споразум је поштован само шест година. Онда је прекршен захваљујући открићу злата у Блек Хилсу 1874. године. Само за годину дана од тог открића у ову област стигло је 11.000 копача; следеће године стигло их је још 25.000.

Блек Хилс су настањивала многобројна племена америчких Индијанаца, али су већину сачињавали Сијукси и Чејени, за које је то била света земља. У потрази за новим ловиштима, повлачећи се пред најездом белих копача злата, известан број америчких Индијанаца прешао је у Монтану. Влада им је наредила да се врате у своје резервате. Амерички Индијанци су то одбили. Председник Јулисиз Грант понудио је да купи њихову земљу. Одбили су и тај предлог. Нису могли да схвате зашто их присиљавају да, после вишевековног лутања преријом, живе на једном месту читаве године, да постану земљорадници кад су они ловци. Зашто би земља, намењена свим људима, била подељена, распарчана и продата ради профита железничких компанија које су вршиле притисак на америчку владу да поведе рат против њих? Тада су свим нижим индијанским поглавицама стигла наређења великих поглавица Сијукса, Лудог Коња и Бика Који Седи, да окупе ратнике у долини реке Литл Бигхорн.

Ситуација у Блек Хилсу била је крајње затегнута, а поприште је било спремно за коначан расплет. Генерал Џорџ Кастер на челу Седмог коњичког пука је послат у Литл Бигхорн у извиђачку мисију да пажљиво прати покрете америчких Индијанаца. Својој породици је писао: "Мислим да се Седми коњички пук налази пред својом највећом битком." Мада је завршио Војну академију у Вест Поинту, држава Њујорк, као један од најслабијих у класи, Кастер се истакао током Грађанског рата у армији Севера, па је као изузетно млад унапређен у привремени чин генерал-мајора. Слава коју је стекао својим смелим коњичким окршајима, личном храброшћу и изванредном тактиком учинила је од њега разметљивог заповедника.

Осим што је био разметљив, био је и својевољан заповедник. Тешки губици га нису забрињавали, а понекад је презирао војничку дисциплину. Октобра 1867. војни суд га је лишио команде због злоупотребе војне имовине и својевољног напуштања положаја у Форт Валасу, у Канзасу. Два месеца касније враћен је на своје место па је предводио Седми коњички пук против Чејена у бици код Вашите. Поново је изведен пред војни суд због напуштања малог одреда својих људи који су били изложени погибији. Међу обичним војницима стекао је репутацију подлог и охолог човека, који се нимало не обазире на добробит својих људи. Али у јавности Кастер је био слављен као борац против Индијанаца, његови подвизи, нарочито његове победе против Сијукса, повећале су у знатној мери његову репутацију из Грађанског рата. До 1876, захваљујући опширним новинским написима о његовим подвизима и пригодним издањима његове аутобиографије, овенчан је романтичном славом, цењен и поштован широм Сједињених Држава.

Седамнаестог маја 1876. припадници Седмог коњичког пука напустили су тврђаву Абрахам Линколн и кренули на марш ка Литл Бигхорну, 650 километара западно. Кастер је био уверен у победу. Али у победу је био уверен и Бик Који Седи. У спарно недељно јутро, 25. јуна 1876. године, Кастер је бацио поглед кроз позајмљени двоглед на долину, где су га, са високог гребена, његови индијански извиђачи упозорили на пространи логор у којем су били подигнути шатори хиљаде Сијукса и Чејена који су очекивали битку.

Њихов број (било их је око 7.500) запрепастио је Кастера. Он је добио јасна наређења. Требало је да утврди где се логор налази, да о томе извести своје претпостављене и сачека појачање. Али он није поштовао наређења и спремио се за напад. Одлука је била запрепашћујућа, али карактеристична за њега. Он је међу својим колегама официрима био познат као "срећни Кастер" јер је избегао рањавање и смрт неколико пута током Грађанског рата када су погођени коњи које је јахао. Изгледало је да су му богови наклоњени. Кастер је жељан славе - славе коју ће стећи ако његов пук изађе као победник из највеће битке коју су амерички војници икада водили против америчких Индијанаца.

Кастер је поделио Седми коњички пук на три дела. Две стотине и десет војника под његовом командом требало је да нападне логор са севера Литл Бигхорна. Сто седамдесет и четири војника под командом мајора Маркуса Реноа требало је да пређу реку и нападну са југа. Одред капетана Фредерика Бентина био је смештен даље на југу како би спречио повлачење америчких Индијанаца. Рено је напао први. Бик Који Седи је, храбрећи своје младе ратнике, одбио напад и натерао Реноа и његове људе у панично и безглаво повлачење преко Литл Бигхорна. Трећина Реноових људи је погинула или била рањена.

Не знајући за судбину која је задесила Реноове људе, Кастер и његов одред наставили су северним гребеном, утврдивши успут да је логор већи него што су претпостављали - био је дугачак око 6 километара, а већи део је био скривен под дрвећем. Кастер је још увек био самоуверен, али кад су амерички Индијанци обукли ратничку одећу и запевали ратничке песме, његови индијански извиђачи рекли су му да ће сви његови људи тог дана изгинути. Кастер је постао свестан да се суочио са највећом групом америчких Индијанаца ратника у историји Северне Америке.

Упутио је гласника Бентину са на брзину нашкрабаном поруком тражећи појачање. "Пожурите. Велики логор. Будите брзи. Донесите кутије." Последња реченица у поруци односила се на кутије са муницијом.

Бентин никада није послао појачање, не желећи да жртвује животе својих људи Сијуксима на путу до Кастера, већ је уместо тога одлучио да крене у помоћ Реноовим трупама које су водиле борбу. Био је касније критикован због немарности и против њега је покренут судски процес, на којем је донета пресуда да се отпусти из војске.

Ни Рено ни Бентин нису покушали да са својим људима допру до Кастера који је остао сам. Не могавши прецизно да види где су биле усредсређене снаге америчких Индијанаца, Кастер је поново поделио своје оскудне снаге на два дела, шаљући их у различитим правцима. Никада нису напустили северни гребен који гледа на село. Амерички Индијанци, оставивши коње, нечујно су се шуњали ка Кастеру заштићени шумом. Када су банули пред њега и његове људе, америчке Индијанце није дочекала координирана одбрана. Опколили су Кастерове трупе за свега неколико минута.

Кастерови људи све и да су умели нису били у могућности да организују јак одбрамбени положај. Известан број покушао је да се повуче или побегне. То ником од њих није успело. Војници САД били су надјачани бројем људи и ватреном моћи - амерички Индијанци су били наоружани савременим репетиркама, док су Кастерове несрећне трупе биле снабдевене само застарелим "спрингфилд" пушкама.

Борба је трајала свега петнаестак минута. Кастеров пук - неорганизована скупина обичних фармера и имиграната без адекватне војне обуке, шачица лоших стрелаца, од којих су неки једва знали и да јашу - једноставно се распао. Два дана после пораза, преживели из Реноове и Бентинове јединице упутили су се на бојно поље где су видели по земљи разбацана гола тела погинулих. Мада су Индијанци скинули и скалпирали све лешеве у униформама, Кастер није доживео ту судбину. Победници га нису сматрали војником пошто је носио одећу од јеленске коже уместо униформе. Реноови и Бентинови људи сахранили су посмртне остатке погинулих у плитке гробове.

Бентин је пред Истражним судом, 1879. године, сведочећи о бици, означио Кастера са његовом жељом за славом као кривца за катастрофу, што је била несумњива истина са којом се слагао и сам председник Грант, али је Бентин изјавио и следеће, везано за Индијанце, чиме је погодио у срж ствари: "Ми смо били на њиховим домаћим огњиштима, пророчанства су им била наклоњена, и они су се борили за све оно што им је добри Бог дао."