Izvor: Objava, 09.Avg.2018, 09:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МИЛЕНКО СТОЈКОВИЋ

Рођен је 1769. у Кличевцу код Пожаревца. У Пожаревцу је имао радњу (дућан) и бавио се трговином. Кад су дахије и јаничари преузели власт у Београдском пашалуку, богат и мудар, схватио је да му у граду нема опстанка, па се повукао у родно село. Чим је чуо за буну на дахије, прогласио се за бимбашу и побунио цело Поморавље.

Са сопственим, незнатним снагама предузео је опсаду Пожаревца, али пожаревачки Турци су пристали да се предају само Карађорђу. Стојковић то јави Карађорђу, који се тада налазио у Топчидеру код Београда и пошто Карађорђе, са Станојем Главашем, Луком Лазаревићем, Јанком Катићем и Јаковом Ненадовићем, дође у Пожаревац, Турци се предају. По ослобођењу Пожаревца почео се називати "господар Миленко".

Када су дахије напустиле Београд и склониле се на Адакале на Дунаву, устаници су од босанског везира Бећир-паше захтевали њихове главе, јер у противном од мира неће бити ништа. Везир је потом рекао Карађорђу да пошаље у Адакале људе који би их побили и донели њихове главе. Карађорђе тај задатак повери Миленку Стојковићу и даде му везирово писмо за заповедника Адакалеа, Ибрахим-агу. Миленко пође са педесет својих момака да изврши поверени му задатак. Примивши везирово писмо, Ибрахим-ага покаже Миленку кућу где су се дахије склониле. Миленко и његови момци улетеше у кућу и ватром из кубура поубијаше дахије у ноћи између 5. и 6. августа 1804, а затим им одсекоше главе и однесоше у српски логор на Врачару.

Миленко је знао и турски, влашки и арнаутски језик, али уопште је сасвим мало говорио. Био је веома енергичан и потчињени су га се бојали. Његова обдареност војничким и организационим способностима дошла је до изражаја приликом опсаде Пожаревца и у биткама на Иванковцу и на Штубику и Малајници.

Кад је Хафиз-паша именован за београдског везира, пошао је да преузме дужност и да, по налогу Порте и султана, милом или силом умири Србе. На путу из Ниша ка Београду зауставио се у Параћину одакле је упутио извидницу да испита даљу безбедност пута. Извидницу је разбио Стеван Синђелић и паша је, видевши да су на Цариградском друму заседе, одлучио да пут настави десном обалом Мораве. На овом путу је наишао на нову препреку, добро утврђени шанац Миленка Стојковића на Иванковцу у коме су сада били окупљени и одреди Петра Добрњца и Стевана Синђелића. Везир је, нудећи му бератом кнежевство, покушао да придобије Стојковића, а кад му то није пошло за руком, одлучио је да силом заузме положаје на Иванковцу и настави пут ка Београду. Енергични српски војсковођа је, ослањајући се на такође храбре и одлучне команданте, Добрњца и Синђелића, прихватио борбу. У жестокој и крвавој бици, са свега 2.500 људи, 18. августа 1805. цео дан је сузбијао везирову војску, а у току ноћи у помоћ му је стигао и Карађорђе. Овом битком се показао као врсни стратег и веома даровит војсковођа и од тада је стекао углед једног од најзначајнијих људи у устаничкој Србији. У боју на Иванковцу извојевана је прва победа над царском (султановом) војском, а та победа је била она прекретница од које се буна на дахије преокренула у рат с Турским царством, рат за потпуно национално ослобођење.

Као командант источног фронта 1806. је ослободио Пореч на Дунаву и завладао тим крајем, а затим се у Поречу и настанио. У Крајини је крајем марта 1807. предузео операције на Штубику и Малајници и храбро се борио са бројно надмоћнијом војском видинског везира Мула-паше, коме се прикључио и Алија Гушанац. Победу је извојевао када су му у помоћ притекли Карађорђе и Руси, којима је олакшао да се у јуну пребаце на десну обалу Дунава.

Стојковић је био један од највећих Карађорђевих противника и вожд је одлучио да га уклони с командног положаја. Совјет му је 1811. понудио место попечитеља иностраних дела, али Миленко је то одбио и потом био протеран из Србије. У емиграцији је у почетку живео у Влашкој, где је примао руску пензију од триста дуката годишње.

Борац против Турака, на њих се радо угледао у поседовању харема. Тако је 1807. у Поречу пресрео лађе упућене у Видин, са женама и децом изгинулих београдских Турака, задржао за себе око четрдесет најлепших младих турских жена и девојака и, по угледу на Турке, основао харем. Кад је његова жена Милена, родом из кнежевске породице Карапанџића, чула како Миленко живи и оргија с Туркињама, да би се осветила почела је и она да оргија са сељачким момцима у Кличевцу. Кад је Миленко то дознао, одјурио је као вихор у Кличевац и топузином тако испребијао Милену да је после три дана умрла од задобијених убоја. Кад је прешао у Влашку, Миленко је повео са собом и жене из свог харема, али је, због немогућности да их издржава, с једном се венчао а остале ослободио.

Кад су се Руси 1812. повукли из Влашке, прешао је у Русију. Тамо је савладао вештину читања и писања.

Умро је 1831. у Бахчисарају на Криму.