Izvor: Vostok.rs, 25.Dec.2016, 21:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Raške natraške
U mom kolubarskom kraju, u doba dok sam bio mali, ako nešto krene naopako i kako ne treba, ljudi bi govorili: „Eh, od Raške natraške!”
Ja nisam razumeo šta im to znači, pa sam mislio: „Što li je taj morao čak od Raške da ide natraške i koliko mu je trebalo vremena da preko brda i dolina stigne dovde?” Kako sam o tome razmišljao kad čujem da neko izgovori tu izreku, pitam moju babu Daru da mi objasni šta to znači.
Ona se gorko osmehnu i kaže: „E moj sinko, to je teška i strašna priča, ali, kad želiš, da ti je ispričam:
Za vreme Velikog rata, a sigurno si čuo za njega, ovde svud okolo su vođene velike i teške borbe. Po poljima, njivama, livadama, brdima i doljama u Kolubari, svud su bili rovovi, zemunice i razna skloništa. Mi, narod, žene i deca smo bili tu sa vojskom, pomagali koliko smo mogli, kad počne borba, beži u podrume, zemunice, kad prestane, previjamo ranjenike, pomažemo vojsci, radimo oko kuće razne poslove.
Posle silnih borbi, muka i izgibenija, pobedi naša vojska i protera pustog Švabu.
Taman se malo stamilo i smirilo, narod živnuo, počeo popravljati ruševine, kad udari sila sa svih strana, odovud Švaba, otud Nemci, odande Bugari, naša vojska se borila i tukla dok je imala snage, a onda krene u odstupanje, a mi, žene, deca, babe i dede, kud ćemo – nego za vojskom u bežaniju.
Volove i konje odavno uzela vojska da vuku topove i komoru. Muškarci u ratu, ko zna gde su i dal su živi. Sreća naša, ostala nam je jedna krava. Moja mati Tomanija i ja uzmemo tvog oca Branka koji je tad imao pet godina i čiča Nikodinovog Čedu od sedam godina, natovarimo na kravu, ponesemo nešto dronja i malo hrane što nam je preostalo, pa sa narodom za vojskom, nit ko zna kud ćemo ni dokle. Zima, glad, beda, sreća što smo imali Cvetulju, pomuzemo malo mleka za decu, a mi, ćuti i trpi.
Ko zna koliko smo dana i noći proveli po brdima i baruštinama. Jednog dana stigne ta silna svetina do Raške. Puna brda i doline kukavnog naroda, dreždi i čeka sudbinu.
Tu kralj i vlada, posle silnih većanja, reše da idu u golgotu preko Albanije. Pokupe stariju decu i povedu, a mi, natrag, kući. Tek sad nasta prava beda i zlo, kolaju boleštine, glad, zima, umire kukavni narod ko mušice. Danju se vučemo kraj neke reke, zanoćimo gde stignemo.
Razmestimo se jedno veče na nekoj poljani, taman se smestili, udari sila iz neba i zemlje, grmi i puca sa svih strana, pada jadna sirotinja ko snoplje. Ja legla preko tvog oca da ga zaklonim, mama Tomanija zgrabi Čedu, kada ga svišti kuršum po sred čela, ni zevnuo nije.
Kad prestade paljba, vriska i kuknjava do nebesa, ne zna se ko je živ a ko mrtav.
Dva dana smo raskantavali, ranjene uvijali u dronje, a mrtve saranjivali. Čedu umotasmo u ćilim i zakopasmo ispod neke jabuke divljake.
Posle tri meseca muka i patnji, stignemo kući. A ovde sve popaljeno, opljačkano i razvaljeno. Švaba svud zavladao i uzeo sve pod komandu. Pokupi nas žene i tera da kulučimo. Po ceo dan tucamo kamen i presipamo sokake da pusti Švaba ne gaca po srpskom blatu. Gladne i žedne rmbamo od zore do mraka, pa od muke smislimo i pevamo pesmu:
Pokraj puta cvetalo bagrenje,
Srpske žene tucaju kamenje,
Oj, Srbijo, stani u paradu,
Da ti Švabe čekiće razdadu.”
Posle ove bakine priče Rašku sam zamišljao kao sveto mesto, i da imam neke obaveze prema tom gradu.
Mnogo godina kasnije, sticajem okolnosti, sa Raškom sam uspostavio višestruke, neraskidive veze.
Početkom devedesetih godina prošlog veka Raška opština mi je ustupila plac, na kome stoji moja skulptura medveda, poznatog kao „Kopi”, koji je postao simbol Kopaonika. Kasnije sam priredio izložbu skulptura u njihovoj galeriji i za tu priliku izvajao kravu na kojoj jašu dva deteta i poklonio je raščanima. Potom sam isklesao spomenik Danilu II, arhiepiskopu, crkvenom velikodostojniku i državniku, koji krasi park ispred doma kulture u Raški.
13. novembra 2015. godine, na stogodišnjicu zasedanja naše vlade, na kojoj je doneta istorijska odluka o prelasku naše vojske preko Albanije, u kući u kojoj je zasedala vlada, otvorena je spomen-soba, sa obiljem eksponata i istorijske građe, a moja skulptura, krava na kojoj jašu dva deteta, zauzima počasno mesto.
Živorad Ciglić – Cigla,
Politika
Pogledaj vesti o: Kolubara
