Izvor: Vesti-online.com, 19.Dec.2015, 22:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nikolina prvi đak posle 15 godina

Poput brojnih sela u Raškoj oblasti koja su, zbog bespuća, seoba i nemogućnosti da se mladići ožene, ostala pusta, ni u Odojeviću na Rogozni, nekada najvećoj mesnoj zajednici na ovoj planini, pune dve decenije nije bilo ni svadbe, ni dečjeg plača.

Tek kada su u ovo selo, preciznije u zaselak Zmijinac, pre osam godina, stigle dve Albanke, sestre Liza i Špresa iz okoline Tirane, i udale se za braću Radišu >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << i Anta Baraća, pojavio se tračak nade da će i na ovom delu "otpisane" planine ponovo biti đaka i boljeg života.

Dočekasmo i tu radost. Nakon 15 godina, škola ponovo radi, doduše u prodavnici i sa jednim đakom, ali i to nam mnogo znači, iduće jeseni imaćemo dva, a potom i tri đaka... Biće još dece, a nadamo se i nevesti iz Albanije koje su se u našem selu i celoj Raškoj oblasti pokazale kao odlične supruge i brižne majke i "spasioci" više stotina domaćinstava kojima je pretilo gašenje ognjišta - kaže domaćin Dragomir Veljović iz zaseoka Negotinac.

Čast da ponovo "otvore" školu u Odojeviću pripala je sedmogodišnjoj Nikolini Barać, koja do improvizovane učionice u seoskoj prodavnici, pešači po sedam kilometara, i njenoj učiteljici Danki Nikolić, koja putuje iz Novog Pazara i svakodnevno kolima i pešice "pregazi" po 60 kilometara.

- Sa Lizom imam dvoje dece: Nikolinu (7) i Nevenu (5), Anto i Špresa imaju Davida (5) i Todoru (4). Zasad u zaseoku imamo četiri mališana i jednog đaka. Ako Bog da, biće nas i više. Da nije bilo nevesta iz Albanije, kojima nije smetalo da dođu u ovo bespuće, nikada se ne bi oženili, niti bi naša škola ikada proradila... Mojoj Lizi ništa nije teško i ni malo joj ne smeta što živimo daleko od grada, često i odsečeni od sveta. Srećan sam što je naša Nikolina ponovo "otvorila" školu, makar i u prodavnici... Škola koju smo imali je u korovu i bez krova - priča Radiša Barać koji sa svojim đakom-prvakom svakodnevno od Zmijinca do Odojevića pešači po sedam kilometara.

- Da sam ostala u Albaniji, odakle momci, u potrazi za poslom i boljim životom, listom odlaze u Italiju i Grčku, verovatno se nikada ne bih udala, niti bih imala porodicu. Ovde imam divnog supruga i dvoje zlatne dece, ako Bog da, imaćemo još mališana i đaka, u blizini su mi sestra i njena deca, srećna sam i presrećna - priča Albanka Liza Barać.

Mada im nije lako na opusteloj planini, zadovoljni su i u porodici Anta Baraća, srećni su što će mali David od idućeg septembra praviti društvo Nikolini dok budu pešačili do škole. Raduje se i učiteljica Danka koja naglašava da će učiniti sve da njena "drugarica" Nikolina bude odličan đak.

Ovo mi je prvo zaposlenje, maštala sam o učionici punoj đaka i lepoj školi u mojoj ulici, život je, međutim, hteo da karijeru počnem u vrletima Rogozne i u prodavnici, ne žalim se i srećna sam što ću pružati znanje mališanima koji rastu daleko od civilizacije, zaslužili su oni i njihovi roditelji, samim tim što su ostali ovde, da im učitelj dođe ne samo u selo već i, ako treba, i na kućni prag - ističe učiteljica Danka Nikolić.

Cela Rogozna "leži na rudi bakra" u kojoj je izuzetno veliki procenat srebra i zlata. Na žalost, to ogromno bogatstvo, za koje su zainteresovani i stranci, još se ne koristi. U Odojevićima i na drugim delovima Rogozne očekuju da država izgradi puteve i dovede investitore koji će eksploatacijom obojenih metala zaposliti preostale meštane, vratiti deo odseljenih i ponovo oživeti škole.

Nastavak na Vesti-online.com...