Izvor: RTS, 28.Jul.2012, 09:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mora li i školovanje da bude nedostižno

Porodica Todorović iz Biljanovca kod Raške živi veoma teško, u neodgovarajućim uslovima i bez dovoljno novca. Međutim, njihova najveća želja je da petnaestogodišnjoj Suzani omoguće da u septembru krene u srednju školu, za koju je njen stariji brat ostao uskraćen.

Ono što se za većinu građana Srbije podrazumeva, za porodicu Todorović iz Biljanovca kod Raške je nedostižni san: školovanje dece. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Žive u nekadašnjoj štali, prepravljenoj za stanovanje, u tridesetak kvadrata, bez vode i kupatila.

Porodica Todorović ne zna kako da petnaestogodišnjoj Suzani omogući da u septembru krene u srednju školu, kako ne bi - kao njen stariji brat - ostala samo na osnovnom obrazovanju.

Suzana je osnovnu školu završila sa vrlodobrim uspehom. Septembar se bliži, a ona još ne zna da li će ikad više sesti u klupu, a to je jedino što želi. Teško zadržava suze, ne zna kako će dalje.

"Želela sam da upišem Medicinsku školu, ali nisam imala dovoljno bodova, pa sam upisala Poljoprivrednu, smer za cvećarstvo", kaže uplakana Suzana. "Kraljevo je daleko, moji nemaju novca ni za put, a kamoli da mi pronađu smeštaj tom gradu."

Zbog teških uslova života i nemaštine, njen tri godine stariji brat Stefan završio je samo osnovnu školu. Bezuspešno pokušava da nađe bilo kakav posao i olakša život svojoj porodici.

Nedovoljno obrazovanja velika je prepreka, bio bi zadovoljan i sezonskim poslom na Kopaoniku, koji mu je najbliži. Međutim, ni takav posao nije uspeo da dobije.

Najveći poklon za njega bila bi, kaže osamnaestogodišnji Stefan, freza kojom bi mogao da prevlači drva i namirnice za kuću. Veruje da bi tada mogao i drugima ponešto da prevuče i pomogne i, možda, zaradi preko potreban novac.

"Teško mi je da je gledam kako svakog dana plače"

Todorovići žive od socijalne pomoći i penzije koju prima teško pokretna Vidosava, Suzanina i Stefanova baka. Mesečno to je oko 20.000 dinara. Nedovoljno da se prehrane, a daleko su i od grada i od puta.

"Najveća želja mi je da deci nekako obezbedim pristojnije uslove za život, da budu bliže gradu, a iznad svega da Suzana nastavi školovanje", kaže Ivan Todorović, koji je pre osamnaest godina ostao bez posla. "Novca nemam, teško mi je da je gledam kako svakog dana plače."

Imaju desetak kokošaka, a Gordana, koja nikada zbog bolesti nije ni radila, snalazi se za pripremu hrane.

"Nismo izbirljivi, ali treba skuvati za nas petoro", kaže Gordana. "Odemo u Jošaničku Banju i uzmemo namirnice na potvrdu, a plaćamo ih kada muž primi socijalnu pomoć."

Nemaština, tuga i nedostatak osnovnih uslova za život, svakodnevno pritiskaju porodicu Todorović. Ne veruju mnogo u to, ali se nadaju da će jednom, možda, biti bolje.

Kada bi uspeli da omoguće Suzani da nastavi školovanje, to bi im vratilo i veru da bolji dani nisu samo pusta želja.

Nastavak na RTS...