Izvor: Politika, 12.Maj.2014, 11:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deset godina Putina
U prošlu sredu, 7. maja, navršilo se tačno deset godina od kada Vladimir Putin neprikosnoveno vodi Rusiju. Istini za volju, Putin je na čelo zemlje došao 31. decembra 1999. ukazom tadašnjeg prvog šefa ruske države Borisa Jeljcina. Ali to je bilo samo u funkciji vršioca dužnosti, pošto je Putin u to vreme već bio premijer. Formalno, za predsednika je izabran u maju 2000.
Jeljcin je svom nasledniku ostavio zemlju u potpunom rasulu. Ono što je vredelo prepušteno je svakome >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ko je mogao malo dublje da zavuče ruku u džep, ili je imao podršku banaka, spremnih da sopstveni kapital povećaju otkupom po bagatelnim cenama velikih industrijskih kompleksa, izvorišta energije, svega što je donosilo dobit. Obični građani dovedeni su na ivicu egzistencije, bujao je kriminal, korupcija je dostigla neviđene razmere. Gradovi su tonuli u bedu, a u pojedinim republikama, poput Čečenije, došlo je i do oružanih sukoba.
Teško je odgovoriti da li je Jeljcin odabrao Putina zato što je verovao da on jedini može zemlju da pokrene unapred, ili se ta ideja sama nametnula u glavi ostarelog predsednika dobro načetog alkoholom. Ipak, činjenica da je novi šef države potekao iz bezbednosnih struktura (KGB) unapred je ukazivala na to da će stvari krenuti novim tokom. Podaci kojima je raspolagao davali su mu mogućnost da preko noći stvorenu klasu bogataša – oligarha drži pod kontrolom. Pa čak i da ih usmeri da ono što su ukrali od države ponovo stave u funkciju iste.
Bio je to dobar put i Rusija je ubrzano počela da se diže iz učmalosti. Birači su prepoznali takvu politiku i dali joj punu podršku. Prema istraživanjima centra „Levada”, predsednikov rejting danas iznosi 82 odsto. A prema anketama drugih relevantnih agencija za ispitivanje javnog mnjenja, „indeks sreće” među građanima dostigao je 78 procenata. Najviše u poslednjih 25 godina.
Takođe, ni protivnici Putinovog vođenja države na unutrašnjem i spoljašnjem planu nisu mogli a da mu ne odaju priznanje. Većina Amerikanaca, na primer, danas smatra da je ruski predsednik moćniji lider od Baraka Obame.
Sa druge strane, ima i onih koji smatraju da je ruski predsednik previše opsednut idejom obnove nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, naravno, u novom obliku. Ratovi u Čečeniji, Gruziji ili najnovija dešavanja u Ukrajini, posebno posle prisajedinjenja Krima Ruskoj Federaciji, izazivaju bojazan da se u Evropi pojavio novi lider, sposoban da menja svet nezavisno od želja drugih. Uostalom, i sam Putin je svojevremeno raspad SSSR-a ocenio ka najveću geopolitičku katastrofu 20. veka.
Ostaje, dakle, pitanje, kako se nositi sa takvim političarem. Amerikanci su sve više svesni da svet prema njihovom uzoru nije moguće izgraditi na drugim meridijanima planete. Kina je, praktično, već postala najmoćnija ekonomija današnjice. Umnogome zahvaljujući i energentima koje dobija iz Rusije. Uz to, Rusija Kinezima nudi svoje velike nenastanjene prostore na dalekom istoku, čime se stvara čvrsta veza između najveće i najmnogoljudnije države na svetu.
Evropa, ma koliko izgledala ujedinjena, sve više gubi na kompaktnosti i sve više sumnja u lidersku ulogu Amerike. Poslovi koji je vezuju za Rusiju previše su konkretni i isplativi da bi ih narušavao animozitet koji vašingtonska administracija gaji prema kolegama iz Kremlja. Nedavna neprilična izjava o EU, koju je izrekla Viktorije Nuland, nedvosmisleno pokazuje da Brisel u sadašnjem svetskom poretku ipak igra sporednu ulogu. To se oseća i u okviru same EU u kojoj su sve zapaženija međusobna neslaganja, a koja će, najavljenim separatističkim referendumima u pojedinim članicama, samo dobiti na snazi.
U takvim uslovima poverenje Rusa u Putina deluje na Zapadnjake prilično obeshrabrujuće. Parada povodom 9. maja, Dana pobede, održana u petak u Moskvi, pomenute, tom smislu, definitivno nije usrećila.
U Rusiji ima još mnogo toga da se uradi. Prema nekim podacima, vlada sa bivšim predsednikom Dmitrijem Medvedevom na čelu nije uvek u stanju da na vreme isprati zahteve koje pred nju stavlja šef države. Životni standard Rusa i dalje je niži od evropskog. Tehnološki, industrija je u zaostatku. Ono što zemlji donosi prihod jesu pre svega energenti. Bez obzira na to da li su usmereni ka evropskom ili ka dalekoistočnom tržištu. A to može da se pokaže i kao najslabija karika ukoliko se prevaziđe tehnološki prag sadašnje potrošnje nafte i gasa. Koliko će vremena za to trebati i ko će pronaći magično rešenje, ostaje pitanje za budućnost. Ali ne preterano daleku.
Putin desetogodišnjicu svoje vladavine može da proslavi zadovoljan, ali ne i bez briga. Jer, svet oko njega se menja. Preko Atlantika, između Evrope i SAD duvaju novi nemirni vetrovi. Slično se dešava i na Dalekom istoku u slučaju Japana i Južne Koreje, glavnih američkih saveznika. U previranju je i sam američki kontinent. Sve to moglo bi izazvati nova trvenja i nove oružane sukobe. Ko bi se od svetskih država u tom slučaju svrstao na koju stranu, potpuna je nepoznanica.
Možda je upravo Parada pobede nekima pomogla da se odluče kojem će se carstvu prikloniti. Uz to, Putin je izdejstvovao da može još dugo da vlada Rusijom. Drugim predsednicima, pa i američkom, takva mogućnost je nedostižna.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 12.05.2014.
Pogledaj vesti o: Prvi maj, Vladimir Putin
