Izvor: Kurir, 23.Dec.2011, 10:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NOVINARKA S VEZOM
Na Jagnjenici, kraj vatre, ogrnuti ćebadima, čekamo zoru. Tu, ispred američkog tenka na asfaltu, do mene sedi Bojan, direktor privatnih nepolitičkih novina iz Novog Sada. Priča od Prokuplja Zeka. Pričam ja. Bojan se dočepa banke tek pred zoru. I priča nam šta se kod njega u redakciji desilo.
S natapiranom kosom ofarbanom u desetak boja, u pocepanim farmerkama koje su joj se usecale u guzu i kratkom bluzom koja je otkrivala pupak s minđušom, stajala je ispred stola glavnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << urednika. Naginjala se i pretila mu prstićem s dugim noktom na kojem je bio crni lak.
„Ne možete vi mene da otpustite.“
„Naravno da mogu. Petnaest dana nisi dolazila na posao. Niti si poslala neki tekst.“
„Bila sam zauzeta.“
„I ja sam sad zauzet.“
„Vi uopšte ne znate ko sam ja!“
„A ko ste vi?“
„Vi ne znate za koga ja radim!“ - viknula je samouvereno i agresivno počela da mu gura crni lak u lice.
„Pa dobro, za koga vi radite?“
„Za onoga za koga nikad nećete moći da radite.“
Primakla mi se i prošaputala: „Za Amerikance.“
„Stvarno?“
„Da, i ne samo to. Ja sam kod Čanka. Čuvala sam njegovu glasačku kutiju na poslednjim izborima. Je l’ vam sad jasno zašto ovde moram da radim?“
„Donekle. A možete li vi sve te vaše karakteristike da dokumentujete i pošaljete mejlom na redakciju?“
„Naravno da mogu. Ali onda će te videti koga ste probali da otpustite.“
Zadovoljna razgovorom, izađe i tresnu vratima. Bez doviđenja.
Sutradan je stigao mejl u redakciju novosadskih novina.
„I, jesi li je primio, Bojane?“
„Naravno da nisam. Novine su privatne, nisu Čankove ni američkog ambasadora. Zar bi imao obraza da sedim ovde s vama da sam je primio?“
