Izvor: Politika, 08.Okt.2011, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miljan – pravnik, ovčar, kovač, zidar, pesnik...
Na padinama planine Pasjače napasa Miljan Milentijević više od stotinu ovaca, krave, koze, konje – koliko nema ni celo područje Puste reke
Prevoj Beli kamen na Pasjači – Nanizalo se na lepom jesenjem suncu stado ovaca, koza i nekoliko krava ispod planine Pasjače a iznad sela Glasovika, da je milina pogledati. Čobanin im je mladi Miljan Milentijević iz susednog sela Žitnog Potoka. On je, reče, diplomirani pravnik, stalno zaposlen u opštinskoj službi za imovinske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnose. Do Prokuplja, gde radi, više je od 30 kilometara lošeg puta kroz klance i gudure, između planina Pasjače i Vidojevice. Svejedno, on je svakoga dana na svom radnom mestu i do sada nije imao primedbi u službi.
Od kada su, zbog lošeg puta, ukinuli autobus, morao je da kupi auto i da se njime lomata po ovim vrletima. A sve slobodno vreme Miljan posvećuje svom stadu. Trenutno ima više od stotinu ovaca, dvadesetak koza, desetak krava, dva konja... Uz njega su i tri psetanceta obučena da paze na stado. Samo još njegov komšija Zoran Ilić ima pedesetak ovaca, tako da se ispomažu u čuvanju. Kad se sve sabere, ni u svim selima u Pustoj reci nema toliko ovaca. A u samom Žitnom Potoku, kaže, ukupno nema više od petnaestak krava.
– U mojem detinjstvu bilo je ovde više od 400 krava, na hiljade ovaca. Sad retko koja kuća ima bar svinju ili kokošku. Ispraznila se sela, ostalo po jedno-dvoje starih, a mnoge su kuće i zatvorene. Imao sam ja i 250 ovaca. Isplati se, naravno, čuvanje stoke: tu je mleko, pa prodaja jaganjaca i teladi... Ja prodam mesečno tu u selu i po 200 kilograma sira. Letos mi je jedan Albanac kupio veći broj jaganjaca. Čekam ga još za pare, ali sam siguran da će mi doneti, javio se telefonom – veli čobanin Miljan i objašnjava:
– Počeo sam od tri ovce i dve krave. Moj deda po majci Grujica Stanković, uz kojeg sam odrastao, bio je napredni seljak: držao je potkivačku radionicu, a znao je i od drveta da napravi sve što vidi, prvi je u selu imao traktor. Ja sam uz njega, još odmalena, zavoleo i majstoriju, a i stoku, livade, planinu... Sem što sam četiri godine bio u Leskovcu u gimnaziji, odavde nisam odlazio. I prava sam završio posećujući samo obavezna predavanja: knjigu u šake pa uz planinu za ovcama. Kako se tu lepo uči!
Porodica Miljana Milentijevića jedna je od retkih u ovom kraju koja još svu pažnju posećuje svom poljoprivrednom domaćinstvu. Otac Živorad, veterinarski tehničar, i majka Stana, medicinska sestra, iako penzioneri, još seju pšenicu i kukuruz, održavaju vinograd... Ove godine, iako je ovde bila velika suša, oni su ovrhli 6,5 tona pšenice, ubrali osam tona šljiva, 3,5 tona grožđa, a biće i kukuruza dosta. Tako, kazuje Miljan, obezbeđuju svu prirodnu hranu za stoku. Ovi vredni ljudi uspeli su i njega da odškoluju, kao i mlađeg sina Marka, koji je sada lekar u Nišu.
A Miljan još održava dedinu kovačnicu i ume da sakuje i otkuje sve što je seljaku potrebno. Ume, takođe, da zida: za dan, kaže, sazida što bi drugi možda za tri. I, kao u poverenju, na rastanku reče: „Ja pišem i pesme. Imam ih već pedesetak“.
Dragan Borisavljević
objavljeno: 09.10.2011
