Izvor: Kurir, 09.Okt.2010, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POTRAGA ZA ŠESTIM OKTOBROM
Stajali smo na žardinjerama, na samom špicu Trga Nikole Pašića. Ne sećam se da li je govor držao Žarko Korać ili Zoran Živković, ili možda neko treći, kada je počeo desant na Skupštinu, ali se sećam da je Ilijin burazer (1974. godište) skočio lastu u to šiblje ispred nas i počeo nezadrživo da pliva ka onome što je u tom trenutku izgledalo kao zapaljeni brod Slobodana Miloševića.
U prošlonedeljnoj poplavi >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << crvenog mađarskog mulja najjače je ipak zasmrdela poplava petooktobarskih televizijskih emisija. Gledajući svoj najlepši dan u životu, deset godina kasnije, zaključio sam - odjednom mi sve izgleda rumunski. And not in a good way. Plakalo mi se više nego kada gledam kako umre slonče na Animal planetu, plakalo mi se jer se sada tako jasno vidi da ni tolika energija ljudi slepo zaljubljenih u slobodu i izbornu pobedu Vojislava Koštunice (jebote) ne bi bila dovoljna za pobedu, da Miloševića nije izdao Legija.
Na snimcima se vidi kako se teško naoružana murija, koja je do tad bez većih problema ubijala boga u demonstrantima, sklanja pred autobusima, trenerkama i bagerima. Tada nismo želeli da vidimo. A sada moramo da gledamo. Kako prolazimo kroz kordone kao sir. A četiri godine ranije stajali smo mesec dana ispred jednog kordona u Kolarčevoj ne bi li ga nekako probili. „Mi“, uslovno rečeno.
Nimalo romantičan petooktobarski trenutak dogodio se kad smo mlađi brat Ilijinog starijeg brata (Ilija) i ja prošetali do glavne pošte, negde u doba dok nije baš bilo jasno da li murija koja se povlači i skupština koja gori zaista znače da je Onom došao kraj. Razdragani „revolucionari“ bazali su okolo „bacajući koske“ jedni drugima, kad su iz Takovske banuli „hameri“ u punoj brzini.
Pola sekunde sam razmišljao o tome kako su „naši“ negde štekovali naoružane Amere, koji će nam biti oružana podrška ako Milošević krene silom, a s obzirom na to da je najveći deo nas bio nenaoružan.
Do kraja te prve sekunde više nisam razmišljao o Amerima, budući da je gomila koja se nalazila bliže tajanstvenim oklopnicima počela u panici da beži na sve strane. Okrenuli smo se i mi i počeli bezglavo da jurcamo, a kroz sekund, gomila nas je stigla i počela da trči umesto nas. Nosili su me levo i desno i ja sam shvatio da se u stvari dešava ono najgore - da su „skriveni Ameri“ u stvari Miloševićevo tajno oružje, nepoznata jedinica ubica koje će nas, to je tako očigledno, pojesti za doručak. Snu je kraj, svemu je kraj, koje sranje, ne osećam noge, masa me diže, svi dahću, napunili gaće, bežimo, bežimo, a onda, u nekoj desetoj sekundi, glasovi otpozadi počinju da se deru: „Naši su, naši su“, i talas uspaničenih pobednika konačno me izbacuje u Pionirski park, preko puta „Lazarca“.
Okrećem se i vidim ekipu iz oklopnih vozila kako skreće u Bulevar i pozdravlja nas sa tri prsta. Ništa mi nije jasno. Ali mi je jasno da smo i dalje živi i da Skupština i dalje gori. Prećutno smo se dogovorili da nikom ne pričamo kako nam je na nekoliko sekundi bilo jasno kao dan da bismo izginuli kao muve da Legija nije izdao Miloševića.
Deset godina kasnije, jedini istinski heroj petog oktobra leži u aleji velikana, a petooktobarski „heroji iz nehata“, Koštunica i Legija, sede svaki u svom doživotnom zatvoru. A Čović i Mihajlović sa svojim „ekskluzivnim“ „uspomenama“ podsećaju na ekipu koja deset godina posle maturske večeri polako počinje da govori o tome ko se od njih onako gadno ispovraćao u toaletu restorana.
.jpg)
