Izvor: Politika, 03.Jan.2010, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Većina mojih prijatelja su kukavice
Pretvorili smo se u gomilu loših. Milošević je napravio samo temelj, a DOS je nastavio…Pali smo na testu ljudskosti
Pored novog romana „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah”, u izdanju „Samizdata B92”, i redovnog angažmana u „Plejboju”, mladi pisac Marko Vidojković počeo je da radi na novom internet Radio Beogradu www.nrbg.rs , gde ponedeljkom ima emisiju od 10.00 do 14 sati. Inače, sa hrvatskim piscem Miljenkom Jergovićem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vidojković je snimio avanturu zvanu „Jugo” – putovao je „jugićem” od Vardara pa do Triglava. Sve je snimljeno u okviru dokumentarca koji se bavi tumačenjem bliže i dalje istorije na području bivše Jugoslavije. Film će biti premijerno prikazan početkom 2010.
U Vašem romanu „Kandže” sve je počelo devedesetim, a sada ih samo povremeno spominjete. Da li je tada bilo bolje, da li su ideali i ciljevi tada bili jasnije definisani nego danas?
Svakako jeste bilo bolje, isključivo zbog jednog sna koji smo svi zajedno proživeli, uključujući nas koji smo bili protiv Miloševića i one koji su bili za njega. Postojala je bajka, sa dve suprotstavljene strane, gde je jedna oličenje dobra, dok je druga zlo. Mislim da je još ranije trebalo da shvatimo „igru”. Ono oko čega smo se borili bilo je toliko „zanimljivo” da se produžilo još narednih osam godina. Tu mislim na period posle petooktobarske „revolucije”, u kojem smo imali ubistvo premijera, zatim imali konzervativnog premijera, i lažne tenzije oko Crne Gore i Kosova"
Koji je, sada, novi ideal?
Evo šta je ideal. Srbija još uvek nije član EU, ali ima dobar posao sa „Fijatom”. To je ideal. Svakome od nas treba da bude ideal da svoje okruženje napravi boljim od onog u Evropskoj uniji, pa da ta Evropska unija na nas gleda kao na nekoga ko je u najmanju ruku njoj ravnopravan. Mislim da ne stoji teza da mi ništa ne možemo dok nas neko ne „klepne po ušima”. Nas je celi svet stavio u geto; sada su nas izvukli iz geta i mislim da jednom normalnom narodu vrlo malo treba da shvati šta je dobar život. Od samog ulaska u EU i NATO mnogo je bolje stvoriti zemlju koja će se ponositi time što može, ali i ne mora da im se pridruži. Treba na nekom mikroplanu da krenemo od sebe i ophođenja prema nama najbliskijim, da stvaramo zemlju koja može da bude još mnogo bolja. Taj ideal je neiscrpan, možda za našu generaciju nije ostvariv ali ćemo se osećati dobro ako počnemo i da radimo nešto dobro.
Više optimizma pokazujete javno razmišljajući, za razliku od vaših romana, pa i ovog najnovijeg, čiji je samo naslov „svetao”.
U tome i jeste „caka” sa tom knjigom. Naslov „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah” i služi da mu se vratiš posle čitanja. U „Kandžama” sam još 2004. pokazao šta biva sa idealima onog momenta kada počneš da se baviš politikom. U ovoj knjizi govorim o odnosima sa najbliskijim ljudima, onome od čega se život sastoji. To je stvar na koju naši sugrađani nisu obraćali pažnju i na koju su zaboravili od silne pritisnutosti Kosovom, Crnom Gorom, Miloševićem, Evropskom unijom. Zbog toga zaboraviš sa kim ideš u krevet, šta radiš. Dobar deo svojih knjiga sam i napisao sakriven iza svoga alter-ega, Bobana Šestića, kome je eto sve bilo dozvoljeno. Rešio sam da svoju maštu iskoristim za neke druge stvari, a nazvavši junaka Marko Vidojković čitaocima sam ostavio da sami procene koliki je procenat izmaštanog, a koliki realnog.
Da li je i glavni junak Marko Vidojković antijunak? On izjavljuje: „Život mi se pretvorio u eksperiment, ali i to je sto puta bolje nego da mi se pretvorio u alarm koji te budi svako jutro da odeš na šljaku?”
Glavni junak i pisac su ista ličnost, on nije ciljano pravljen kao antijunak, takav je kakav je, i nije imao drugog izbora. Jedan segment mog života je ukraden, stavljen je u 235 strana i košta 600 dinara. Kada sam napisao ovu knjigu, shvatio sam da sve te velike muško-ženske teme, sve te ljubavne tragedije zbog kojih se ljudi ubijaju i dobijaju kancer na nervnoj bazi, to u mom slučaju vredi 600 dinara. To je moj eksperiment.
Psovka je bunt u Vašim knjigama, ljubav je bunt, stav je bunt" bunt je slabost?
Naravno, sva buntovnost ide iz slabosti. To što se zove buntovnost ja bih nazvao očajničkim besom koji proizlazi iz tuge. Buntovnost je jedan lep pop-kulturni izraz koji je u stvari težak bedak iz kojeg si pokušao da se iščupaš ne tako što ćeš da cmizdriš, već tako što ćeš da budeš besan. Najviše sam besan na ljude iz svog najbližeg okruženja. Većina mojih prijatelja su kukavice i nisu pravi prijatelji, nemaju osećaj da treba pomoći drugome. Kada sebe možeš da pogledaš u ogledalu, onda svakoga možeš da pogledaš u oči. Ova knjiga je gledanje samog sebe u ogledalu u najgorem mogućem momentu.
Kompletna moja pobuna je pobuna protiv neljudi. Nije samo moj slučaj da imam samo jednog jedinog prijatelja na svetu. Prošle godine, kada se ubio dečko koga pominjem u knjizi, svi su se našli pogođeni, a ja sam se pitao gde su bili ti prijatelji da shvate kroz šta on prolazi i da li će sebi da prosvira metak kroz glavu. Znam, kada bih ja sutra bio u toj situaciji, niko to ne bi osetio, i znam kroz šta prolazim svaki dan po nekoliko puta. Kada visoko letiš, nisko padaš; posle visokih tiraža, čitalaca, snimanja", kada ostaneš nasamo, tek tada shvatiš koliko si, u stvari, sam. I svako se sigurno tako oseća.
I, šta pomislite kada vidite kakvi su ljudi koji su Vam bliski, koje volite"?
Da ili udarim u zid ili – da ga preskočim. Uvek sam voleo da se zaletim i preskočim ga. Čovek mora da razmišlja svojom glavom i uvidi da biti dobar drug ili dobar zaposleni nema veze sa komunizmom ili kapitalizmom već sa onim što ti srce i pamet govore o tome šta je dobro a šta loše. Pretvorili smo se u gomilu loših. Milošević je napravio samo temelj, a DOS je nastavio" Oko sebe vidim samo gomilu kukavica. Pali smo na testu ljudskosti. Nasilje koje se ovde dešava isto je kao svuda. Gde god da kreneš, nigde život neće biti opušten. Mi smo već u Evropskoj uniji, to je kapitalizam. Nije mi problem globalni sistem, ali ono gde padamo na testu jeste – ostatak života koji ti ostane mimo sistema. U ovom trenutku, na planeti vlada haos. I mi, mali Srbi, ništa nismo gori u odnosu na ostatak sveta. To što neko pretuče stranca u Beogradu ne razlikuje se mnogo od toga što neko u Evropskoj uniji, sedam godina, drži kćerku u podrumu i siluje je. Samo, u drugom slučaju, stvar deluje više „ukroćeno”. Dosta sam putovao i shvatam da je naš narod dobar, istinski sam patriota, i verujem da Beograd može da postane sjajan i opušten grad bez ikakvih tenzija. Možemo da napravimo mesto koje je nama potaman.
Marina Vulićević
[objavljeno: 04/01/2010]
