Izvor: B92, 15.Dec.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neviđeni Japan
Bile su edukativnog karaktera, namenjene i muškarcima i ženama, i često su ih poklanjali mladencima. Verovalo se da samuraj koji kraj sebe ima jednu od njih ne može poginuti. Šunge, japanski erotski duborezi, ovih dana raspaliće maštu Beograđana.
Piše: Jelena Stojković
Izvor: magazin "Playboy"
Ako Japan, simbol i ultimativni sinonim tehnološkog postmodernizma >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i urbanosti devedesetih poistovetimo s talasom Asia Extreme filmova, poput Ringa ili Auditiona ili s brutalnošću fotografija Nobujoši Arakija, njegova pozicija kao izvora šokantnog i izmeštenog vizuelnog materijala opravdano se smatra neosporivom. Ovakve predstave, podgrejavane na mitologiji sajber-panka i manga-animacije, čine da se on često identifikuje s iluzornom slikom "pornotopije”, neke vrste obećanog erotskog raja u kojem je ne samo dozvoljeno (i normalno) opštiti s anđeolikim srednjoškolkama u mini suknjama i belim dokolenicama nego i sa ženama-robotima, vanovosvetovnim bićima ili efemeričnim, androgenim dečacima, već po volji.
Ako se, s druge strane, izvede prosta računica o dnevnom ili nedeljnom broju sati koji Japan Inc., surova i beskompromisna mašinerija za proizvodnju treće po veličini ekonomske sile na svetu u proseku očekuje od svoje radne snage i ako se u tu jednačinu uvede još par elemenata poput gustine populacije ili nedostatka prirodnih resursa, onda slika počne da dobija sasvim drugačiji ton i karakter i nazad smo u surovoj realnosti, gde je ideal o sveliberalnoj i svedozvoljenoj, neumerenoj i neprestanoj seksualnoj aktivnosti podjednako iluzoran i neostvarljiv kao i bilo gde drugde. Ako ne i više.
Zapravo, turbulentni period "pozapadnjavanja” i "osavremenjivanja” Japana, koji je u ovom ili onom obliku trajao od kasnog 19. veka do ekonomskog buma u jeku hladnog rata, nametnuo je, pored svih drugih, i moralni standard zasnovan na viktorijansko-engleskim, a potom puritansko-američkim modelima, zbog kojih je cenzura (pornografije) još od početka 20. veka dobila gotovo karikaturne odlike. Tako je, na primer, u Japanu strogo zabranjeno prikazivati polne organe ili stidne dlake (!) u bilo kom mediju, a što se obično zgodno zaobilazi raznim oblicima zasenčivanja i blurovanja. Takođe, materijal namenjen "odraslima” mora da nosi jako vidljive naznake, a prodavanje istog maloletnima nosi sa sobom stroge kazne.
Kako, onda, objasniti 22 milijarde dolara godišnje zarade od pornografije, ili rasprostranjenost telekura, telefonskih govornica za primanje erotskih poziva, i "ljubavnih hotela” u kojima se sobe iznajmljuju s isključivo jednom svrhom na umu, bilo kome i bilo kada? Ili popularnost sadomazohističkih bondage filmova, visoku koncentraciju fetišizma, klubove s hostesama (muškim i ženskim podjednako) za oba pola načičkane u tokijskom Šinđuku kvartu?
Jedno objašnjenje bilo bi da je stres, kao cena vrhunske savremenosti, doprineo "gubitku ideala”. Moguće je reći da broj sati radne nedelje, kao i još prisutna praksa ugovorenih brakova, ne dozvoljava normalno funkcionisanje porodične strukture ili da nepostojanje hrišćanskih ograničenja formulisanih kroz "ne čini preljubu” jednostavno dozvoljavaju slobodniji odnos ka (vanbračnom) seksu. I verovatno bi sve ovo bilo tačno. Kao što se mora uzeti u obzir to da je institucija seksa kao komoditeta odnosno (uglavnom ženskog) tela kao "robe” u Japanu bila razvijena vekovima unazad. A može se pretpostaviti i mogućnost da je "beg u iluziju” i prihvatanje svakog oblika eskapizma naročito karakteristična crta Japana(ca), odakle upravo i potiče tolika potreba za neprestanom manufakturom nerealnih i fantastičnih sadržaja, većinom vizuelne prirode, jer Japan je, moramo imati na umu, pre svega zasnovan na slikovnom karakteru kineskog pisma.
U svakom slučaju – jedno je jasno. Japanski senzibilitet i odnos prema vizuelnom sadržaju erotskog karaktera jednostavno je na nekom drugačijem, jako moguće razvijenijem, nivou od onoga na koji smo mi standardno navikli. A ono što barem donekle olakšava celu stvar je što to nije tako odskora, već je bilo prisutno i dobrih 200 godina unazad.
U periodu vladavine samurajskih klanova ujedinjenih pod centralnim vođstvom Tokugava šogunata, između 1603. i 1868. godine, Japan, tada zatvorena zemlja koja je sa spoljnim svetom kontaktirala preko jasno limitiranih luka u južnom regionu, doživeo je prvi procvat urbane kulture, naročito razvojem Eda, tadašnjeg Tokija, u milionski grad već 1750. godine. S obzirom na visoku koncentraciju muške populacije u novoj prestonici, nastaloj kao posledica svojevrsne vojne obaveze po kojoj su svi provincijski namesnici morali određeno vreme godine da provedu u glavnom gradu, u punoj vojnoj pratnji, grad je morao da odgovori potrebama uglavnom besposlenih neženja i muževa daleko od kuće. Zbog toga su, pod državnom direktivom, otvoreni licencirani "kvartovi za zabavu”, od kojih je najveća i najpoznatija bila Jošivara. Više hiljada u njoj zaposlenih kurtizana ne samo da je uspevalo da odgovori na sve moguće potrebe svoje klijantele već je diktiralo modu i stil života, čineći svojevrsni "literarni salon” i obećavajući krajnje otelotvorenje fantastične iluzije o ovozemaljskoj "pornotopiji”. Naravno, za novac.
Ipak, budući da je cena jedne noći provedene s vrhunskom damom noći i dalje bila nepristupačna većini manje srećne populacije, a uz činjenicu da je izdavaštvo ilustrovanih albuma u kojima su slike u potpunosti pratile tekst (u čemu neki vide poreklo manga-stripova) bilo u procavatu, pojavile su se "slike proleća” – mnogobrojne, svima dostupne grafike u duborezu koje su prikazivale otvoren, direktan seks po svačijem ukusu i za svačiji džep – Šunga. Direktan prevod za ovaj termin jeste prolećno doba, a proleće je često bilo eufemizam za seks.
Pored očigledne funkcije u autoeroticizmu, naglašene uveličanim i izraženim genitalijama i nedvosmislenosti prikazanog sadržaja, one su mogle da se "čitaju” na različite načine – kao prikaz najmodernijih stilova u dizajnu odeće ili kao humoristične, komične zagonetke, čije je tumačenje zahtevalo poznavanje određenog vizuelnog koda. Iako su jednim delom prikazivale unutrašnjost i atmosferu popularnih bordela, u njima su mesta našle i predstave svih ostalih potencijalnih scenografija za polno opštenje – ulice, brodovi, terase – kao i svi slojevi građanstva i sve seksualne orijentacije. Izdavane u najrazličitijim formatima, njihovi autori bili su isti oni umetnici koji su najviše uticali na razvoj francuskog ekspresionizma i rad Van Goga i Monea – Hirošige, Hokusai, Kunijoši i druga imena poznatog Ukijo-e stila.
Iako pod zabranom zvanične vlasti još od nastanka, njihova proizvodnja i distribucija cvetala je sve do prvih naznaka modernizacije i početka otvorene komunikacije s ostatkom sveta, kada su, okarakterisane kao nereprezentativne i štetne u smislu formiranja pogrešne slike pred drugim (naprednijim) nacijama, potpuno izopštene i nestale s tržišta, i zamenjene novim uvozom sa Zapada – fotografijom. Paralela na ovakav stav u kreiranju imidža konzervativnog i nevinog čistog Japana, zauvek okamenjenog u predstavama zen bašti, može da se povuče na situaciju u današnjoj politici, koja na primer, iz sličnih razloga, ne dozvoljava pristup najvećem japanskom internet forumu (ekvivalentu Facebooka) – Mixi korisnicima koji ne poseduju japanski broj telefona.
Šunga grafike, do pre dve decenije zabranjivane kao izložbeni eksponat ili predmet akademskog proučavanja u Japanu, doživljavaju danas svoje ponovno priznanje punopravnog umetničkog žanra, uglavnom zahvaljujući stalnom fascinacijom koju nastavljaju da izazivaju na Zapadu.
MAGAZIN PLAYBOY U DECEMBARSKOM BROJU DONOSI:
Džena Džejmison:
Kao od majke rođena
Mišel Uelbek:
20 pitanja s jednim od najvećih evropskih pisaca
Dr Nele Karajlić:
Intervju s balkanskim hajdukom i mudracem
Sveti Maradona:
Reporter Playboya odabrao crkvu koja mu najviše leži
