Izvor: Press, 24.Feb.2014, 20:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Marko Vidojković: Svi smo mi narkomani
Ne tako davne 2005. „nevidljiva Sila“ mu se ponovo umešala u životni skript i dovela ga na mesto urednika „muškog” magazina „Maksim”. Upravo taj period mu je poslužio kao inspiracija za njegov novi roman „Urednik”.
Para je, kako kaže, tada bilo poprilično, a poroka je ionako oduvek bilo.
Naravno da sam voleo taj posao. Zahvaljujući popularnosti koju sam stekao romanom „Kandže”, došao sam na uredničku poziciju koju su možda priželjkivali mnogi profesionalni novinari, a eto, dobio sam je ja, koji sam u taj svet došao iz književnosti. Dobijao sam puno para, za ne tako mnogo rada. Junak mog novog romana, sa druge strane, mrzi svoj posao , što će reći da sam kroz njega ispoljio gorčinu koja se u meni nagomilavala godinama.
Biti dobar urednik ili novinar i u isto vreme pisati roman je ipak moguće. Naravno, ukoliko imate dovoljan kapacitet, kao Marko, koji je knjigu „Sve crvenkape su iste”, za koju je kasnije dobio „Vitalovu“ nagradu, upravo i napisao dok je bio izvršni urednik „Plejboja”. Na novinarsku karijeru ipak još uvek nije sasvim stavio tačku. Za pisanje kolumni bi možda i bio raspoložen raspoložen, ali se u dnevno novinarstvo (bio je i kreativni urednik dnevnog lista „San“) nikada ne bi vratio, jer bi, kako kaže, zbog brzine posla, neprekidne panike i spinovanja vesti verovatno izvršio samoubistvo.
A, koliko danas traju „Urednici”?
Zavisi od vlasnika koji uložio novac u taj list. On je doveo svog direktora, a ovaj je opet postavio svog urednika koji se obično vuče po sudovima i parniči sa „žrtvama“ novina koje uređuje. Mene su pozvali da uređujem novine jer im se valjda dopao način na koji pišem. Nisam radio ni za jednu partiju, nisam bio ničiji čovek od poverenja, samo sam, izgleda, ispao talentovan za kraćenje tekstova i nešto manje talentovan za davanje naslova. Pre svetske ekonomske krize je to tako mogl., Danas je možda najbolje biti urednik svog Fejsbuk profila, jer se često dešava da to što kačiš na svoj„ zid”, ima veći odjek nego ono što ti neko naredi da napišeš u novinama čiji je vlasnik.
Markov „urednik” zove se kao čuveni Marko Kraljević, onaj iz naroda. Kao junak, ne kao heroj. Heroji su oni što su spremni da ginu za slobodu, ideale. Junaci su druga sorta,a u slučaju Robina Huda i Kraljevića Marka, oni su plod kolektivne mašte ugnjetenog naroda.
Volim da pomenem, karme radi, da je moja devojka dala prezime tom junaku. Ja sam se mučio, znao sam da će biti Marko, ali je već u ranoj fazi pisanja bilo jasno da to nisam ja. Ona je predložila da bude Kraljević i meni se u sekundi sve otvorilo. Roman je dobio svog junaka. Eto tome služe devojke. Kraljević je bilo idealno prezime za apsolutnog antiheroja, kakav je moj urednik, naročito u vremenima u kojima nema mesta za heroje.
Možda je tako. Vidojković tvrdi da globalnu apatiju i beznađe izaziva činjenica da je Zemlja postala previše mala, zbog interneta koji nam se danas svima nalazi u džepu.
Biti dobar roditelj te danas čini herojem. Naravno, to ne bi trebalo da bude tako, to bi trebalo da bude opšta pojava, ali ipak jeste. Nisam siguran ni da li je Snouden koji je svojim postupcima doprineo malom globalnom balansu u stvari heroj. Dobio je azil u Rusiji, koja je sve samo ne uzor demokratije, da bi pobegao od Amerike, koja je sve samo ne ideal demokratije. Ideali ne postoje, poslednji za koji znam, je otišao sa raspadom SFRJ.
Idela više nema, ali poroka ima u izobilju. Svuda i stalno. Alistar Krouli je u svom delu „Kokain” napisao da ako nekome daš instant količinu ogromne sreće, taj će biti sposoban za istinski velike stvari, ali takva nezamisliva tvar sa sobom nosi i veliku odgovornost, te će vrlo brzo gotovo svako da postane i zavisnik.
Svi poroci su duševni poroci, sve što radimo, radimo da bi udovoljili svojoj duši: alkohol, cigarete, seksualni partneri, heroin, kokain, turske serije. Ljudi su po prirodi ovisnici , to treba prihvatiti. Svi smo mi narkomani. Svako od nas treba da bije svoju bitku sa „drogom“ sve dok mu se upali prekidač u glavi. Kad se upali prekidač, odlazi jedna droga, ali vrlo često nailazi neka druga, neka nova. Neko, recimo, prestane da šmrče, ali postane zavisnik od teretane i sledeće što znaš, roka se steroidima. Da se razumemo, trening je neuporedivo zdraviji porok od droge. Fizički napor je sjajan način da se telo otarasi loše energije i ako se iskombinujem s duševnim mirom, na konju si. Taj savet ćete dobiti i od popova, pa eto, i od mene.
Ali Marko Vidojković, iako se to možda ne očekuje od jednog pisca, nije zavistan od pisanja. Taj dar koristi da bi lečio svoju dušu. Za njega, produktivnija terapija ne postoji. Prema njegovoj taktici, umetnik može pronaći inspiraciju u svakoj situaciji. Odgovorno tvrdi da sve može da se iskoristi za priču, ako se na pravi način izvuče suština. Marko je ovim darom u isto vreme otkrio i sopstvenu svrhu.
Da bi neko stvorio dobar roman, mora da bude veoma strog prema sebi. Potrebno je čitaocu priuštiti vožnju bez padova, naterati ga da bukvalno juri za svakom sledećom stranicom, da proguta knjigu u jednom dahu. Pisci moraju brzo da kucjua. Previše razmišljanja o rečenici uništava pisanje. To se radi posle, kad je roman gotov. Tad se seku viškovi i tad se od polupečenih rečenica prave one prave. Divno je kada pomoću trideset slova, kroz oči čitaoc,a dopreš do njegovog mozga, a ako si pravi majstor, odatle ideš pravo u njegovu dušu.
Kad sam te 2006. kao urednik „Plejboja” bio u Las Vegasu znao sam da moram o tome da napišem knjigu, ali tada nije bio trenutak. Glupo bi bilo, radiš kao urednik i pišeš roman o tome. Kada se ono što pišeš bazira na istinitim događajima, a kod mene je to slučaj u četiri od osam romana, neko će tvrditi da je procenat i veći, potreban je i vremenski i emotivni otklon od sopstvene inspiracije. Potrebno je pravo vreme, kako bi se prava priča napisala na pravi način. Tek pošto sam se dobro ohladio od tog posla, čitave dve godine otkako sam otišao iz „Plejboja“, odvažio sam se da pišem o tome kako je bilo uređivati muške časopise i ići na kraj sveta o tuđem trošku, da bi tamo od sebe pravio budalu.
Za „Urednika” je svakako došlo pravo vreme, ali čini se da i ostale Vidojkovićeve knjige imaju prava mesta u kosmičkom bioskopu, jer ih još uvek nema po buvljacima. Čitaoci ih ljubomorno čuvaju po kućnim bibliotekama. Možda i za neka nova vremena, dimenzije i junake.
