Izvor: Politika, 03.Jul.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I Ronaldinjo u zumu sa Džegerom...
Poznati srpski paparaco priča o sebi kao revolverašu, odbijanju rada za „Plejboj”, čekanju Jovanke Broz, Tadiću kao mehaničaru i pevaču, ženskoj lepoti...
Zoran Buđić (57) jedan je od najboljih srpskih paparaca. U prevodu ove reči sa italijanskog, on je agresivni fotoreporter; onaj koji krišom snima poznate u nesvakidašnjim situacijama, čije fotografije objavljuju tabloidi i visokotiražni listovi. Da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je baš takav, najbrži i najuspešniji, objašnjava i njegov nadimak: Kobra. Stekao ga je na „bojnom polju”, sa fotoaparatom kojim rukuje kao mađioničar.
Njegov prošli uspeh je rafal fotografija brazilskog fudbalskog asa Ronaldinja koji je, iako nenajavljen, početkom prošlog meseca došao na otvaranje turističke sezone na Svetom Stefanu!
Kako radite?
U šezdeset odsto slučajeva ne držim objektiv na oku, slikam iz trzaja, sa strane, odozgo, odozdo. Da sam živeo u 19. veku, bio bih revolveraš. Da bih u tome bio uspešan, potrošio sam „šleper” filmova. Zato su sad u mom zumu, uz Ronaldinja, Tadić, Džeger, Madona...
Od kada ste paparaco?
Već 16 godina. Radim ga paralelno s modnom fotografijom, a u modi sam 31 godinu. Bilo je to u vreme Ivana Mojaševića, umetnika fotografije, koji je imao studio. Radili smo zajedno. To se događalo u doba naših prvih manekenki: Ljilje Tice, Ljiljane Erić, Tamare Bakić...
Koliko ste se školovali?
Onoliko koliko mi je dovoljno da se bavim ovim poslom. Završio sam ekonomsku školu i radio u građevinskoj firmi „Izolacija” kao ekonomista. Posle toga sam završio školu fotografije, a po odlasku iz „Izolacije” nikad više nisam bio u stalnom radnom odnosu.Brzinu sam stekao snimanjem svadbi. Od tada sam slobodan fotoreporter.
Kad Vam je rad kao paparaco postao važniji od modnog?
U svim odnosima, pa i u ovom, sem u ljubavi, važne su i pare. Paparaco snimci mi donose veće zarade. U početku me je bilo sramota da to radim. Patrijarhalno sam vaspitan, pa sam sebe u novom poslu doživljavao kao lopova. Po nepisanom pravilu da je „navika druga priroda”, brzo sam stekao snagu za neophodnu drskost koju prikrivam šarmom. Veoma je značajna i činjenica da je Vojin Đorđević, iz Subotice, moj sponzor u nizu akcija.
Koga imate u porodici?
Imam dve ćerke: Anastasiju (26) i Jelisavetu (23) i akvarijum pun riba. Razveden sam. Sa kćerkama sam ne samo dobar otac već i odličan drug. One su fotomodeli, manekenke. Anastasija je vođa grupe „Models”.
Anastasija se slikala bez odeće za „Plejboj”...
Nisam znao za to. To je uradio neko drugi. Imao sam i ja ponudu da radim za „Plejboj”, da snimam gole devojke, ali sam to odbio. Nisam ja neki čistunac koji to ne može da učini. Mogu, naravno, ali neću. Neću zato što radim za ozbiljne firme i ozbiljne časopise u kojima ima vrlo malo silikonskih lepotica.
Koji Vaš snimak je bio najskuplji?
Pre šest godina, za seriju snimaka Jovanke Broz u vožnji kabrioletom, dobio sam nešto više od 1.500 evra od „Glorije”. Za informaciju o vožnji na određenom mestu i u određeno vreme platio sam 300 evra. Čekao sam Jovanku i njenog šofera dva dana. Prvog dana krov je bio spušten, a drugog, na moju sreću, nije.
Koji je još snimak iz tog kalibra?
Snimio sam prvi korak Mika Džegera na tlu Srbije, kad je izlazio iz aviona. Taj njegov iskorak nazvao sam „Ni na nebu, ni na zemlji”. Ovaj naslov ima dvostruko značenje jer on, priča se, voli da „duva” travu, pa je uvek ni na nebu, ni na zemlji. Džegera sam snimio sa 400 metara, a Madonu sa 560. Novac za ove snimke dobio sam od „Mjuzik stara”, a „Ilustrovanoj Politici” sam to, praktično, dao džabe.
Ko Vam piše potpise za slike?
I to je moj posao. Posebno sam to učinio kad sam snimio Jovanku Broz. Za mene je ona bila i ostala princeza one, Titove Jugoslavije, pa nisam želeo da je neko, uz moj snimak, naruži na bilo koji način. A to je i pravilo paparaca: snimak se ne prodaje onima koji imaju nameru da ispljuju osobu koja je snimljena.
A šta je s političarima?
Prošle godine sam slikao Borisa Tadića kad je bio na sajmu automobila. Sagao se da nešto pogleda ispod motora na „Zastavinom” „puntu”, pa sam tu fotku prodao s potpisom: „predsednik mehaničar”. Sliku kad je na koncertu Miroslava Ilića u toku pesme „Tamo daleko” Tadić ustao, pevao i podigao desnu ruku sa tri ispružena prsta „Svedok” je proglasio za snimak meseca.
Da li ste mogli i da nastradate?
Bilo je to u Orašcu na proslavi 200 godina od Prvog srpskog ustanka. Patrijarh Pavle je svetio kolač, a da bih to snimio, odgurnuo sam ženu i slikao. Dvojica iz obezbeđenja su me bukvalno digli sa zemlje, izneli van tog prostora i bacili u blato.
Šta radite kad Vam se neko namešta za slikanje?
To ne slikam. Neću te mrtve slike. Umrlice koštaju sto evra, pa neka se tamo prijave. Hoću samo pravu situaciju, živu sliku. Tako sam na Filmskom festivalu u Kanu slikao Taru Rid, kad joj je, dok se okretala, ispala bradavica iz grudnjaka. To je bio pravi živi snimak. Šteta je što sam imao film, a ne digitalni aparat. Uzeo bih velike pare.
U čemu je draž snimaka ženske lepote?
Sve žele da budu lepe, popularne, poznate... Zato su sve te devojke, i za nas fotografe, poseban izazov. Mi volimo supersnimak. Time pokazujemo koliko smo dobri u poslu. Te devojke će jednog dana biti babe, pa će se pre setiti ko ih je slikao kad su bile mlade i lepe, nego sa kim su izgubile nevinost. Frajer je potrošna vrednost, a slika večita.
Slavko Trošelj
objavljeno: 03.07.2011
