Izvor: Blic, 18.Avg.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Red veličine
Kad sam bio mlad novinar, uvežbavali smo se leti na temama miša u pivu, žileta u hlebu, drekavca u Drini, a sad se, vidim, uvežbavaju na kritici parlamentarizma u Srbiji, sa akcentom - sram bilo poslanike, otišli su na odmor. A, kad će ako ne u avgustu? Pročitao sam prošle nedelje desetak tekstova na tu temu sa sve manje-više pretencioznom računicom koliko to košta poreske obveznike i koliki poslovi čekaju da se ovi vrate sa brčkanja.
Ali jedna tema, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << povezana sa efikasnošću i parama, uporno se izbegava, možda i zato što partijske centrale dobro znaju da je uguravanje partijskog kadra u poslaničke klupe način da se vernost i rad na terenu nagrade o tuđem trošku, pa raspravu o optimalnom broju parlamentaraca izbegavaju u svakoj prilici.
Čini mi se da je ova pauza u radu dobra prilika da se vodi javni razgovor o imeprijalnoj glomaznosti srpskog parlamenta gde se za reč rukama i nogama bori 250 duša. Prema nekim uobičajenim normama, standardima koji proizilaze iz viševekovnog parlamentarnog iskustva, Srbiji bi odgovarao parlament u kojem bi interese birača zastupalo najviše 150 poslanika.
Zato bi bilo pametnije i znatno jeftinije promeniti zakone i smanjiti broj poslanika za tu stotinu viška.
Ne bih da preterujem, ali u srpskom parlamentu gotovo da sedi isti broj poslanika kao kad se saberu svi parlamentarci u državama nastalim od bivše Jugoslavije. Praksa je, naime, da se na 50 do 60 hiljada birača bira jedan poslanik, a da se veličina parlamenta koriguje u ekstremnim slučajevima: kad je neko mali kao Crna Gora, na primer, ili kad je glomazan, kao Rusija, ili kad je komplikovan, kao, recimo, Bosna.
Mi mu tu dođemo kao normalna država s nekih šest i kusur miliona birača, a imamo jednodomni parlament s brojem poslanika koji bi odgovarao duplo većem biračkom potencijalu s duplo većim troškovima, s duplo većom administracijom, duplo većim smeštajnim kapacitetima i duplo većom neefikasnošću u funkcionisanju parlamenta.
Njih 250 ionako su vezani imperativnim mandatom, glasaju kao jedan za stranačku politiku, ali ne očekujete valjda od njih da se odreknu markice za besplatan prevoz.
To bi, verovatno, otvorilo i društveno poželjnu raspravu o ukupnoj preglomaznosti javnog sektora u Srbiji - od Srpske akademije nauka i umetnosti do olimpijske reprezentacije, pa do rasprave o funkcionalnosti domaće vlade sa ovolikim brojem resora, članova raznih upravnih odbora, ali i zaposlenih u javnom sektoru. Moderne države i javne službe odlikuju se time što pažljivo vode računa o odnosu racionalnosti i funkcionalnosti i još o tome javnosti uredno podnose izveštaje.
Već sam pisao o tome, ali nije na odmet ponoviti: pre izvesnog vremena u matičnu redakciju mi je stiglo pismo čitaoca u kojem priznaje da nije platio račun za struju, pa su došli da mu je iseku, ali je ukazao na okolnost da su došla tri izvršioca tog relativno jednostavnog posla, „valjda za svaku žicu po jedan", piše čitalac, pa se s pravom pita da li bi mu, da ih nije toliko, račun za struju bio manji, a on sposobniji da ga plati.
Čujem da od ove nedelje ponovo ukidaju struju neurednim platišama.
