Izvor: S media, 03.Maj.2010, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ono što nas formira
Svet odraslih je naša stvarnost na koju smo odavno navikli. Zauzeti smo egzistencijalnim problemima, poslom, karijerom, brakovima. U slobodno vreme pokušavamo da pobegnemo od svega, u roštiljanje, gledanje utakmica i ispijanje piva sa ortacima. Zato naš vid zabave pripadnice lepšeg pola često nazivaju dečjim igrama. Nije ni čudo. Svi filmovi koje smo nekada u detinjstvu voleli da gledamo, stripovi koje smo čitali, navike koje smo imali uticale su na ono što smo danas. Sličice, >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << slatkiši, žmurke, crtani filmovi, dečački snovi i idoli... Sve je to ukorenilo ono “dete u nama”.
Malo je među nama onih koji danas odbiju “Kiki” bombonu kada im se ponudi. Nije to zbog neponovljivog i delikatesnog ukusa, nego zbog pritajene nostalgije koju osećamo prema osamdesetim godinama i vremenu kada smo bili klinci. Ponekad nas samo pomen “Opstanka”, “Muzičkog tobogana” ili “Kviskoteke” gurne u intimni vremeplov. Melodije kao što su “Makarena” ili “Jugoslovenka” nas vraćaju u vreme kada je sutrašnji kontrolni iz “matiša” bio najveća briga. Pijemo “Grand” kafu svakodnevno, ali “miris i ukus” se pretvaraju u najintenzivniju reminiscenciju tek kada nam neko posle 15 godina prvi put da “šok žvaku”, pa lice iskrivimo u staru, prepoznatljivu grimasu.
I dok naši roditelji vole da posle subotnjeg ručka raspredu polemiku o tome “ko je sa kim iz kraja furao sedamdeset druge”, možda ne razmišljamo o tome kako se približava vreme kada ćemo se i mi sve češće izjašnjavati o tome kako smo i sami nekad lajali na zvezde.
Činjenica je da delimo lepe uspomene na neke kolektivne trendove iz prošlosti. Ali u ono doba kada smo bili maloletne barabe, ti trendovi su bili svakodnevica, mi smo ih živeli. Nisu nas razdvajale karijere, suprotna interesovanja i još suprotnije misli i stavovi. Lakše smo se uklapali u svoju sredinu. Trčali smo kući da stignemo na novu epizodu “Beverli Hilsa”. Čekali smo se u školskom dvorištu za veliki odmor da razmenimo sličice fudbalera i crveneli kada pored nas prođe Ivana iz trećeg dva, žureći na razmenu mirišljavih papirića. Tada smo se poistovećivali bar sa jednom Nindža Kornjačom, petice su se nagrađivale Životijnskim carstvom a sviđala nam se Tajči.
Vršnjaci, škola i raspust su bili ceo naš svet. Sa zadovoljstvom se prisećamo, ali nismo preterano skloni da se zamislimo koliko su sve te sitne stvari formirale našu ličnost.
Svi smo se divili Luku Skajvokeru. Današnji klinci iako nisu zavedeni Ratovima zvezda onako kako smo mi bili, često po parkovima furaju svetlosne sablje. Biće da je neko veliki usadio u njih da je to strava, zar ne? Nika Slotera smo dočekali prošle godine u Srbiji kao Mesiju, a Brus Li verovatno ni ne zna da mu je podignut spomenik u Mostaru. Čak su i ozbiljne gospođe sa uređenim subotnjim mini-valom osamdesetih furale fazon Karlingtonki iz Dinastije. Nakon prvog emitovanja Top Gana, svi smo iskreno goreli od želje da budemo piloti, jer, zaboga, tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi. Divili smo im se do bola, želeli smo da budemo kao oni. Možda je to zaista doprinelo tome da danas idemo u teretane da bismo ličili na Ramba, Rokija i druge nabildovane šmekere koje su okupirali televizijske udarne termine. Sanjamo o brzim kolima koja liče na Betmobil i u kojima ćemo prolaznike podsećati na Beogradskog fantoma. Tada će se za nas lepiti ribe, koje su danas članice fejsbuk grupe “Sve mi kojima je Grdana bila uzor u detinjstvu”. Potajno, i one i mi znamo da su htele da budu Uspavane Lepotice i da o tome još uvek sanjaju. Koliko često vidimo nekog urbanog baju u tesnoj majici kratkih rukava sa velikim slovom “S”- ni manje ni više nego Supermenovim znakom. To nije slučajnost.
A danas smo, eto, neminovno u koraku sa vremenom u kome živimo. Čak Noris je u svima nama, a dobro veče često poželimo u stilu Milke Canić. Međutim, pravo uživanje nastupa tek kada drugar iz razreda na našu konstataciju da smo konačno uspeli da uzmemo telefon od dugonoge koleginice prokomentariše “O, kume, vežb’o si za film…?”
Generacijski citati iz filmova, stripova i serija su slatka rabota. Ovakav oblik šifrovane komunikacije među vršnjacima pruža osecaj kolektiviteta.
Davno zaboravljeno vreme kada smo voleli 505 sa crtom i sanjali da budemo novi Divac kad porastemo je izgubljeno. Ali svaki put kada se setimo tog vremena kada smo bili uvereni da smo stvoreni za velike stvari, samo što “još uvek nismo postali džedaji”, ispune nas, bar mnoge od nas, osećanjem da smo bar nekada davno, u svetu mašte i naive, tačno znali šta hoćemo.
Izvor: S media - autor : Bratislav Nikolić
