Izvor: Kurir, 05.Sep.2010, 08:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ODAKLE MI ŽVAKA?
Englezi su poznati po svom humoru, koji u sebi sadrži i ozbiljnu dozu cinizma. Osim toga, Englezi se vode i kao racionalni do nivoa škrtosti, ali su oduvek bili dovoljno lukavi da za to optuže Škote. I kad tome dodamo njihovu sklonost da se prebijaju od piva po barovima, dobijamo odličan uvod za prepričavanje onog starog vica koji umnogome opisuje duh Engleza. Iskren da budem, bio sam mali kad sam ga čuo, pa sam morao malo da se zamislim da bih ga skapirao.
Radnja je smeštena u >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << dupke pun zadimljeni pab u nekom podrumu, gde se vidljivost ometena duvanskim dimom meri desetinama centimetara, a količina pijanih gostiju opasno teži ka 100 odsto. Normalno, glavno piće je pivo. U takvoj atmosferi ozbiljnih pivopija odlazak u toalet sa sobom nosi dva rizika. Prvi - ako gost ponese piće sa sobom, neko može da mu zauzme mesto za barom, a drugi - dok se gost olakšava u umočanom WC, neko može da mu popije nebranjeno pivo. Prekaljeni pivopija iz našeg vica pod pritiskom u bešici odlučio je da ostavi pivo da mu čuva mesto i iz džepa izvadio cedulju s natpisom: „Pljunuo sam u pivo.“
Dok je onako pijan pišao, mahom po pločicama, a delom i u pisoar, morao je velikim osmehom da ode sebi počast za ideju. Uzgred, većina pivopija ne pere ruke, pa se i naš junak uputio ka svom mestu likujući u svojoj maloj pobedi. Na cedulji na šanku iznenadio ga je tuđom rukom dopisan tekst: „I ja.“
Duhovito, engleski, pomalo gadno, ali antologijski. Ali, ni mi ne zaostajemo. I što mi je najdraže, bio sam svedok priče koja će, sasvim sigurno, da preraste u urbanu legendu koju je neko nekad izmislio, ukoliko se ne potrudim i ne nametnem se kao autor priče.
Te večeri sam bio u kafiću u jednom gradu na ušću dve reke. Sedeo sam sa svojim prijateljima i pio svoje piće, ćaskao, posmatrao prolaznike i mahao kao odbrambeni igrač u vaterpolu svaki put kad mi treba konobar.
Kao poznatom po svojoj moći zapažanja, nešto u šanku mi je privuklo pažnju. Kako sedimo, imao sam jasan pogled s boka na momka koji toči pivo. Prvi put nisam bio siguran, pa sam se potrudio da neko vreme gledam pivosipača u akciji. Uglavnom je sipao pivo iz one česme sa ručicom u praznu čašu, ali bi povremeno kao nešto dopunjavao.
Zaprepastio sam se kada sam video da šanker pravi sebi ekstrazaradu tako što rinfuzna nepopijena piva koja su gosti ostavili na stolu presipa u čašu i služi kao tek natočena. Bio sam zgađen, ali sam ubrzo osetio i olakšanje, jer smo moje društvance i ja pili belo vino iz malih flašica koje smo sami otvarali. Mudro sam odlučio da poštedim svoje prijatelje tog gadnog saznanja, dok je meni bilo potrebno još nekoliko vina da izbrišem uznemirujuću sliku nehigijenske reciklaže piva i da nastavim da uživam u interesantnoj večeri u istom raspoloženju.
U neko doba bešika me je upozorila da je vreme za „long distance call“. Onako u prolazu sam, mimo svoje volje, bacio pogled na šank i snimio šankera u razgovoru sa starijim tipom koji je ljuštio pivo za šankom. Iako nisam obratio pažnju na njihov razgovor, dok sam pišao „mahom po pločicama, a delom i u pisoar“ postao sam svestan dela dijaloga koji sam u prolazu čuo:
„A, bre, nisam imao žvaku... Odakle mi?“
„Ma, imao si, nego se ne sećaš. Žvaćeš celo veče.“
.jpg)
