Izvor: Blic, 08.Jun.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O maturama i koncertima
Vreme je maturskih radosti. Taj osećaj me ovlastio da ispišem ovu priču. Provereno je tačna, a lepa kao muzika koja je okružuje. Dešava se juna 1977. u engleskom mestu Edgam, gde se nalazi Šordič koledž. Dva sata uoči maturske zabave, zakazane u staroj kapeli u okviru školskog kompleksa, do mladih organizatora stiže vest da je dogovoren, reklamiran i isplaćen bend u međuvremenu uhapšen zbog posedovanja droge. Očajni momci sede u lokalom pabu i traže rešenje.
Očaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << često rađa sumanute ideje. Posle dva piva jedan među njima reče: „Idem da pitam komšiju hoće li da nas spase." Peške se zaputio do obližnjeg imanja ograđenog ogromnom ogradom. Zazvonio je na kapiji. Interfon nem. Po celom Vindzoru duže se šuška da vlasnik, iznuren od slave, mesecima zapravo beži od ljudi. Maturant je nemoćno seo na ulaz. Tu ga je našla kućepaziteljka imanja. Pokušao je da objasni šta čeka. Ona ga je zamolila da njenom gazdi napiše poruku. Sa papirom u ruci otključala je kapiju i zaputila se ka dvorcu. Vratila se posle desetak minuta. Na njegovo ogromno iznenađenje, rekla je: Gospodin vas moli da mu date pola sata kako bi se spremio. I... očekuje honorar - paket piva!
Četrdeset minuta kasnije pred sporednim ulazom kapele zaustavio se „rols-rojs". Iz njega je izašla zvezda u šljaštećem odelu i čizmama sa platformama od 10 centimetara. Seo je za crkveni klavir i na običnom disko ozvučenju izveo celovečernji koncertni program. Oni, zapanjeni, koji su tamo bili, a bilo ih je više no što je kapacitet skučene sale, taj neočekivani nastup pamte kao neponovljivi događaj svojih života. Rezervni gost odsvirao je neke od svojih svetskih hitova, uz par tuđih numera: Marvin Gej, „Bitlsi", Elvis... ustao i pokupio ostatak honorara: kutiju sa četiri nepopijena crna piva. Ušao u svoj „rols-rojs" i krenuo nazad ka imanju.
Sutradan je „komitet maturske zabave" Komšiji odneo diplomu počasnog člana koledža. Ta ugledna škola i obližnji Iton univerzitet, koji su dali ukupno 14 britanskih premijera, sličnu stvar nisu doživeli.
Ova priča koju sam čuo od pokojne Peni Valentajn, a mnogo kasnije pročitao u rubrici „Očevici" časopisa Q, stigla me je prošlog četvrtka u „Areni" dok sam uživao u predivnom koncertu Eltona Džona.
Ne pišem o njegovim avionima, milionima, trofejima, deset čuvenih kumstava, 52 pesme među prvih deset na top listama, o trista miliona prodatih ploča, umeću življenja, njegovom seksualnom opredeljenju... Volim da podsetim kako u svakom matorcu živi obično dete koje u srcu čuva čar svoje maturske zabave. Ipak, samo je na jednoj svirao čudesni Elton.
P. S. Koristim priliku da se izvinim na netačnoj prognozi objavljenoj prošlog utorka na ovom mestu. Naime, siromašni i iznureni Beograd pocepao je slamarice i odrekao se mnogih stvari kako bi našao načina da pozdravi svoje junake. Divno što su Elton Džon i Bob Dilan koncerte počeli na vreme i uz veliko uvažavanje prisutnih izveli program dostojan svog ugleda. Nisu oni ovdašnji džiberi koji, „pomerajući važeće standarde", nadmeno sat vremena kasne, po vlastitom sudu, sa „svetskim koncertima".
