Izvor: CrnaHronika.rs, 09.Dec.2010, 15:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mladost ugašena drogom i alkoholom
Porodični pakao u kući Ivana Vaznera iz Vrdnika završio se iznenadnom smrću jedine, devetnaestogodišnje kćerke Jelene. Devojka je, zvanično, bolovala od epilepsije od svoje osamnaeste godine,a pre toga, još kao maloletna devojčica, počela je da pije, da se u Vrdniku druži s narkomanima i besprizornicima.Znali su to svi i niko nikad nije ni pomišljao na to da joj pomogne, da se zatraži pomoć socijalnih radnika da bi se devojka otrgla od poroka – od tableta za smirenje pomešanih s vinom, rakijom i pivom...
Otac Ivan je znao da mu maloletna kćerka pije, ali nije znao da se drogira, a imao je i težak zadatak da kao sezonac zaradi za život svoje porodice. U vreme dok je boravio u Vrdniku, kad nije radio na terenu – a gde ga sve nije bilo – pokušavao je da pomogne kćerki. Ali, ni on ni supruga Vera nisu ni znali, a nisu imali ni mogućnosti da zdravo dete na vreme vrate sa stranputice. Kad je, već devojka, obolela od epilepsije, otac je sve učinio da joj pomogne da se leči, ali, izgleda, bilo je već prekasno. Lekove za epilepsiju Jelena nije uzimala, ali je zato tablete za smirenje, koje je dobijala od lekara, trošila uz alkohol.
– Kad sam dete odveo lekaru, imala je 18 godina, utvrdili su da boluje od epilepsije i jasno su rekli da će, ako se bude pridržavala uputstava lekara, prezdraviti. Nažalost, ja na posao, gde god ima da se radi, da bih zaradio da izdržavam porodicu, a ona počne da radi u pekari, ali, dolazi kući stalno alkoholisana. Te večeri, uoči vikenda, kada je i preminula, pre sedam dana, donela su je dvojica naših komšija kući, bila je pijana, legla u krevet i počela da se guši. Lekarka je hitno došla, ali, šta je mogla, utvrdila je smrt. Da li se ugušila od pijanstva, od povraćanja, ili od epilepsije, to više i nije važno, nje više nema – priča Ivan Vazner.
Majka Vera kaže da je skoro u ćerkinom džepu našla netaknut lek za epilepsiju, ali tableta za smirenje, koje idu uz taj lek, nije bilo. Završili su u alkoholu, a otac Ivan dodaje:
– Sve sam činio da je vratim sa stranputice. Uvek mi je govorila da ne uzima drogu, ali je kući dolazila pijana. Ima to jedno društvo mladih ovde koji se drogiraju, piju, bog zna šta sve ne rade. Kada god sam s njom razgovarao o piću i drogi, govorila je jedino da joj je svejedno, da će brzo umreti.
Otac je, u borbi da spase kćerku od zla, pokušao da je pošalje kod sestre u Švajcarsku, u Grambingen, da je odvoji od lošeg društva u Vrdniku, ne bi li prestala da pije, ali se ona umesto tri meseca, kod tetke zadržala samo desetak dana i vratila na stare staze u Vrdnik, od kafića do kafića, s grupom vršnjaka o kojoj kao da niko ne vodi računa.
Sada, kada je sve kasno, otac Ivan kaže da on niti je imao vremena niti znao, a isto je i sa suprugom Verom, kome da se obrati, da dete spasava od ulice, i kaže da moli boga da se to više nikom ne dogodi.
Među mladim Vrdničanima, iz kruga u kojem se kretala i Jelena Vazner, niko neće da progovori. Znaju je, ali kažu da se nisu družili, da ne znaju da je pila alkohol s tabletama, a ista priča se čuje i u kafićima gde je Jelena Vazner svraćala s društvom. Niko ništa ne zna, nije video, nije čuo. Niko se nije setio, dok je bilo vremena, da na ponašanje ovih mladih upozori roditelje, socijalne radnike, policiju. Malo je trebalo uraditi da Jelena Vazner danas bude među živima. To malo gotovo da niko neće da uradi – da pomogne – ali zato prerana smrt mlade devojke danas u Vrdniku služi za ogovaranje „pijanice i narkomanke“. Otac, ophrvan bolom, ne krije da u svom siromaštvu nije imao pomoći i podrške kćerki niotkud.
S. Bojević
(Foto: dnevnik)
Izvor: dnevnik.rs
