Izvor: Politika, 17.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hladnjača u Boleču krije 60 miliona evra
Savremenim tehnologijama prerade voća Srbija bi mogla da zaradi milijardu evra
Organizacija za privrednu saradnju i razvoj (OECD) očekuje da će u narednih deset godina životne namirnice da poskupe, zavisno od vrste, od 10 do 60 odsto u odnosu na proteklu deceniju
Prema nekim procenama, Srbija je prošle godine izvezla poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za oko dve milijarde dolara. Najviše se izvozio šećer, a zatim smrznuta malina sorte „rolend”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa pivo i sojino ulje. Najveći izvoz, ako se gleda po robnim grupama, imali su proizvođači voća i povrća (321 milion dolara).
Iako su smrznute maline izvozno visokokotirana namirnica, proizvođači, prerađivači i stručnjaci saglasni su u oceni da bi Srbija politikom podsticaja trebalo da „restrukturira” svoju strategiju izvoza hrane. Pre svega, da stimuliše proizvođače da na svetsko tržište iznesu hranu višeg stepena obrade.
U Arilju su, na primer, stručnjaci zaduženi za ekonomski razvoj zaključili da je klasičnim hladnjačama odzvonilo i da maline, ali i jabuke, kupine, borovnice i ostalo voće treba preraditi, dodati mu vrednost i tako ga skuplje prodati na svetskom tržištu.
Nenad Manojlović, ekspert za rashladnu tehniku i istraživač primene novih tehnologija u preradi voća, kaže da Srbija uzgaja najkvalitetnije kontinentalno voće i da bi sa postojećim proizvodnim kapacitetima mogla sa relativno malim ulaganjima u nove tehnologije prerade da ostvari izvoz od milijarde evra. Problem je što se voće prerađuje isključivo klasičnim tehnologijama: sušenjem, konzervisanjem i smrzavanjem,što su niskoprofitabilne tehnologije koje opstaju samo zahvaljujući visokom kvalitetu voća.
– U svetu postoje nova saznanja o osobinama i ponašanju prehrambenih proizvoda pri različitim tretmanima kako bi se optimizirali procesi u proizvodnji hrane. Cilj je poboljšanje kvaliteta, smanjenje potrošnje energije i razvoj novih proizvoda. Nove tehnologije koje bi mogle da se uvedu kod nas jesu sušenje toplotnom pumpom, mikrotalasno-vakuumsko sušenje, osmotsko-mikrotalasno-vakuumska dehidracija i kombinacija svih ovih tehnologija – kaže Manojlović.
On prednosti tih tehnologija objašnjava na uprošćenom primeru. Ako se voće suši u TP sušari, troši se sedam puta manje energije, a energija u klasičnoj sušari učestvuje u ceni osušenog voća sa oko 30 odsto. Ali, ako se u TP sušari voću oduzme dve trećine vode i pri tom ne pređe temperaturu vazduha od 60 stepeni, a preostalih 40 odsto vode oduzme u mikrotalasno-vakuumskoj sušari na nižoj temperaturi, onda se dobija sasvim nov kvalitet proizvoda, koji je potpuno blizak liofiliziranom (sušenje smrzavanjem). Cena tog voća je najmanje 15 evra po kilogramu. Osim što se troši manje energije, dobijaju se mnogo kvalitetniji proizvodi. Istina, oprema za takvo sušenje nije jeftina, ali se vrlo brzo isplati.
Primenom vakuumske dehidracije i kombinacijom dehidracije i vakuumskog dosušivanja dobija se veoma široka paleta proizvoda (uglavnom za dalju industrijsku preradu) od pirea, pasta, filinga i od dehidrisanog do sušenog voća, koje je kvalitetnije od liofiliziranog. Ta vrsta hrane je veoma skupa na svetskom tržištu, jer spada u kategoriju dijetalne i za njom je velika potražnja. Liofilizacija je, inače, odavno poznata tehnologija u farmaciji, a odskora i u prehrambenoj industriji, mada je izuzetno investiciono i energetski skupa.
– Zbog nedostatka kapitala, krenućemo od TP sušara koje su u tehnološkom smislu i najlakše za proizvodnju. Budućim kupcima želimo da pokažemo kakav proizvod mogu dobiti i koliko će da ih košta. Sledeći korak biće izrada laboratorijskog uređaja za mikrotalasno-vakuumsko sušenje koje je tehnološki mnogo složenije i, naravno, skuplje, ali takav uređaj spregnut sa TP sušarom daje daleko kvalitetnije i skuplje proizvode – ističe Manojlović. – Nažalost, i na gradskom i na državnom nivou nismo dobili finansijsku podršku za podizanje i opremanje laboratorije pri Mašinskom fakultetu.
Manojlović je svojim kapitalom napravio malu laboratorijsku TP sušaru koju je smestio u jednu halu u Pančevu i kad završi sva ispitivanja potražiće kupce za velike proizvodne TP sušare. Zatim planira da napravi mali uređaj za mikrotalasno-vakuumsko dosušivanje za potpuno nove proizvode. Tako osušen, na primer, crni luk prodaje se za oko devet evra po kilogramu, a najjeftinije tako osušeno voće košta 15 evra po kilogramu.
Da ima kapitala za investiranje, Manojlović bi:
– Prvo bih razgovarao sa PKB-om o kupovini ili dugoročnom zakupu hladnjače u Boleču, koja bi, iako je stara, za prvo vreme mogla da posluži kao skladište voća. Ako bi taj pogon preradio 10.000 tona voća, što odgovara isto tolikoj količini proizvoda, onda bi ta proizvodnja vredela najmanje 60 miliona evra. Istina, ulaganje bi koštalo oko 20 miliona evra. Kada bih takav pogon pravio, na primer, u Arilju, opredelio bih se za proizvodnju koncentrisanog pirea od malina, a od ostataka posle pasiranja pravila bi se marmelada za dijabetičare i ona bi mogla da se prodaje u apotekama.
Pošto za sada nema iza sebe velikog investitora, niti zainteresovane kreditore, Manojlović računa da sam postepeno obezbeđuje potreban novac. Prvi način da dođe do njega jeste da uveri poslovne banke u profitabilnost projekta uštede energije u postojećih 100 hladnjača u Srbiji koje otpuštaju ogromne količine toplote. Sa relativno skromnim ulaganjima ugradnjom rekuperatora, one mogu da ostvare ogromnu uštedu u energiji, koja prilično opterećuje cenu proizvoda.
– Drugi način je korišćenje potencijala velikih hladnjača u južnoj i zapadnoj Srbiji, koje su na izdisaju, u koje bi mogle da se uvode nove tehnologije. One bi od gubitaša stvorile veoma profitabilne prehrambene prerađivače – kaže Manojlović.
M. Brkić
[objavljeno: 18/02/2009]
