Izvor: Blic, 16.Jul.2010, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budućnost nostalgije
Nemreš živit od nostalgije i „bolje prošlosti“: evo se i Belef, i inače nedovoljno jasan udar na fiskalnu situaciju moštiju beogradske kulture, džilitnuo u pravcu new wavea, novog vala, novog talasa. To je, kao, baš super: leto je, neka se svira, po ko zna koji put čućemo sve one iste pesme koje se i inače vrte po radio-stanicama, ama ovaj put uživo.
Kakva je (ili će biti) razlika između onog festivala urina, pardon - piva na Ušću ili, u krajnjoj liniji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << redovne beogradske sezone u kojima se besomučno nostalgiše? I zašto bi, uopšte, nekakav festival bez koncepta, bez kriterijuma, bez umetničkog pokrića, bez umetničkog direktora - bez smisla, dakle, trošio jednu pozorišnu sezonu nekog pozorišta jer toliko to košta, naime, na svirku u gradu u kojem se i inače celo leto svira?
Kad je o sumi reč, valja reći kako je posredi ona ista koju je, u vidu socijalne pomoći, primila Lujza Čikone onomad. U belefovsku papazjaniju pak, koliko se čuje, umešaće se i ponešto drugoga bez ikakve veze sa nju vejv nostalgisanjem, tek da stvar izgubi poslednje zrnce smisla.
E, to je onda skupo. Besmisao, doduše, nema cenu, ali ova je izvesna. Ako se Belef ne može izmetnuti u normalan gradski letnji festival komercijalnog karaktera, možda i nema potrebe za njegovim postojanjem. Institucija istog imena - kod nas više nije moguće napraviti festival a da prethodno ne postoji institucija koja cele godine vredno radi za tih deset, petnaest, dvadeset dana - mogla bi se prometnuti u štogod drugo, biti prisajedinjena sebi sličnim ili, naprosto, ukinuti. Recimo, onako kako se ukidaju radna mesta u kulturi štednje radi.
Ajd malo nostalgije za boljom budućnošću za promenu.
