Izvor: Politika, 03.Avg.2013, 11:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zabluda o fiksnoj masi rada
Pogrešna je pretpostavka da se nezaposlenost može smanjiti „pravičnijom“ raspodelom korisnog rada
Koncepcija prema kojoj se nezaposlenost može smanjiti kroz međugeneracijsku preraspodelu – tako što bi stariji radnici napustili tržište rada i otišli u penziju da bi ustupili mesto mlađima – jedna je od „zabluda o fiksnoj masi rada“. Ova zabluda se zasniva na pogrešnoj pretpostavci da u svakom trenutku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << postoji određena količina korisnog rada, te da se nezaposlenost može smanjiti „pravičnijom“ raspodelom.
Osnovna verzija ove zablude odnosi se na predloge za smanjenje standardnog radnog vremena – npr. ako bi se radna nedelja skratila sa 40 na 35 sati, to bi moglo da poveća zaposlenost za više od 10 odsto! Dodatni efekti, prema ovakvim predlozima, mogli bi da se postignu zabranom prekovremenog rada. Međutim, zemlje koje su prethodnih nekoliko decenija najviše eksperimentisale ograničenjima radnog vremena, poput Francuske, niti su time uspele da povećaju zaposlenost niti da smanje nezaposlenost. Uspele su samo da povećaju troškove rada i da pokvare poslovno okruženje kroz restriktivnu regulativu. Ipak, u poslednjoj krizi, neke zemlje, uključujući i Nemačku, uspele su da zaustave talas paničnog otpuštanja stimulisanjem privremenog skraćivanja radne nedelje.
Jedan eksperiment može da pomogne u razumevanju logičke slabosti ideje o mehaničkoj međugeneracijskoj „solidarnosti“ kao rešenju za problem nezaposlenosti. Pretpostavimo da u jednoj porodici radi samo otac, a da je ćerka nezaposlena, kao i da su oboje približne produktivnosti. Ako otac ode u penziju, a ćerka dobije posao, porodični dohodak raste. Ali, ako zamislimo da je ta porodica zasebna država, jasno je da se ništa suštinski neće popraviti, jer porodični dohodak, sada već bruto domaći proizvod, ostaje nepromenjen. Poboljšanje je moguće jedino ako oboje rade.
To je suština sadašnjeg stručnog konsenzusa u ekonomiji rada. Ako više ljudi radi, veći je društveni proizvod i ukupni dohodak stanovništva, što povećava tražnju za proizvodima i uslugama, pa i tražnju za radom. Pošto ne postoji fiksna masa rada, treba se fokusirati na podsticanje aktivnosti i zaposlenosti svih kategorija stanovništva – kako mladih i onih srednjeg uzrasta, tako i starijih. Pri tome, treba imati u vidu i da najmlađi i najstariji radnici uglavnom nisu direktni konkurenti na tržištu rada, te da se znanjem, veštinama i kvalifikacijama međusobno dopunjavaju. Danas se sve ređe dešava čista „zamena“ – da radno mesto starijeg radnika koji odlazi u penziju „nasledi“, sa istim zadacima i kvalifikacijama, mlada osoba bez radnog iskustva. Ovaj tip smene generacija praktično je iščezao, i, osim za najjednostavnije manuelne i uslužne poslove, zadržao se ponegde u javnom sektoru.
Poznato je da je stopa zaposlenosti u Srbiji veoma niska.
Međutim, zaostajanje za prosekom je još veće kada se poredi naša i stopa zaposlenosti mladih i starijih radnika u Evropi. To nije neobično – kada je stanje na tržištu rada teško, a ponuda rada obilna, poslodavci su skloni da zapošljavaju i zadržavaju osobe srednjeg uzrasta, za koje smatraju da su najproduktivnije. Ovo se potvrdilo i tokom ekonomske krize kada je zaposlenost srazmerno najviše opala među mlađima i starijim radnicima.
Nacionalni akcioni plan zapošljavanja predviđa posebne „pakete usluga“ za zapošljavanje mlađih i starijih radnika, međutim sredstva na raspolaganju za te namene su zanemarljiva. Ipak, subvencije za zapošljavanje samo su mali segment sveobuhvatnog pristupa „isplativosti rada“, koji tek treba da bude izgrađen u Srbiji. Ovaj pristup polazi od toga da je potrebno kreirati skup podsticaja (i penala) kako bi se što više odraslih osoba – bez obzira na uzrast – opredelilo da radi. Problem isplativosti rada posebno je izražen u zonama niskih plata, zbog čega su u razvijenim zemljama takve plate najmanje oporezovane. Podstiču se poslovi s nepunim radnim vremenom i tzv. mini-poslovi, posebno usmereni prema angažovanju domaćica, studenata i penzionera. Sve su raširenije i šeme „naknada za rad“, kada se primanje nekih oblika socijalne pomoći uslovljava statusom zaposlenog, umesto nezaposlenog ili neaktivnog, kao u klasičnim programima. S druge strane, neradni dohoci i imovina oporezovani su relativno visoko, kako bi se otežao izlazak iz radne snage imućnijim pojedincima.
Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Mihail Arandarenko
objavljeno: 03.08.2013.
