Izvor: Vesti-online.com, 23.Okt.2012, 14:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Učio sam decu kako da budu ljudi"

Da nije postao učitelj, Miloš Miletić (80) sigurno bi se bavio novinarstvom. U selu Kamenica, od 1953. do 1992. godine, vaspitavao je i upućivao u život na desetine generacija učenika, tu je formirao porodicu, tu mu se rodio sin Nebojša, koji je danas učitelj razredne nastave u Čačku. U Kamenici je izgradio porodičnu kuću u kojoj i danas pomalo piše pesme i novinske članke.

Da je istinski zaljubljenik u novinarstvo (dugo godina bio je dopisnik "Takovskih novina" i >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << "Čačanskog glasa") govori i podatak da je napisao pesmu posvećenu novinarskom pozivu.

Šta je odlučilo da se bavite učiteljskim pozivom?

- Miodrag Vasiljević Gajo, legenda učiteljskog poziva, koji se i danas pominje u selima na Suvoboru. Gajo je bio moj učitelj u školi u kojoj sam posle njega bio ja učitelj. Njegovo ime izgovaram sa poštovanjem, a bio bih srećan kada bi oni koje sam ja izveo na put sa makar upola poštovanja nekada pominjali moje ime.

Hvalite "Vesti", a niste u prilici da ih čitate?

- To se samo čini da je tako! Moji su učenici svuda u svetu - od Australije do Amerike i Kanade, ima ih i širom Evrope. Nema dana da me neko od njih ne pozove, upućeni su kako je ovde, i to zahvaljujući "Vestima". Od njih sam čuo, a to i prenosim, sve pohvale vašem listu.

U penziju sam otišao onog dana kada je izašao prvi broj "Vesti". Pa, nek vam je srećan jubilej - poručuje Miletić.

Koliko ste učenika opismenili i pripremili za život?

- Taj podatak nemam, ali znam da su mnogi od mojih učenika ugledni i uspešni doktori nauka, lekari, profesori, pravnici, ekonomisti, inženjeri i dobri domaćini i, što mi je najvažnije, dobri ljudi.

U vašem poslu bilo je i teških godina?

- Bilo je teških godina, ali ljudi su bili još teži. Sredinom pedesetih godina prijave me da se družim sa popom, što tada nije bilo baš uputno. Udbašu u kožnom mantilu rekao sam da se ne družim sa mantijom već sa čovekom i od tada me više niko nije prijavljivao. Bilo je teško živeti na selu jer nije bilo puta, struje, vode, autobusa, telefona, pošte... ali i drugi su živeli u istim uslovima, ako ne i težim. Zato sam i pokretao razne akcije, trud se isplatio jer je danas lepše živeti u Kamenici nego u gradu.

Stekli ste veliko poštovanje!

- Selo je jedan veliki rendgen-aparat kroz koji te danonoćno posmatraju. Poštovanje si stekao tek onda kada ti prvi seljak dođe po savet. Ili kada ti u znak pozdrava skine šajkaču, što nerado čini i pred popom.

Kada bi ponovo birali poziv, šta biste izabrali?

- Bio bih učitelj i to učitelj u selu. Mada vidim da se vremena menjaju, i to na gore. Iako je nekada bilo mnogo teže za rad učitelja, jer nije bilo mnogo tehničkih pomagala, ipak je bilo mnogo izazovnije. Danas su se učitelji, nažalost, pretvorili u ćate koje svakog dana pišu neke izveštaje i sve manje vremena rade s decom.

Nastavak na Vesti-online.com...