Izvor: Večernje novosti, 15.Sep.2013, 11:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U penziji ostvario životni san

POŠTO je skoro ceo životni vek proveo u učionici, nastavnik Tomo Vondruš je otišao u penziju i postao - slikar.U skromnoj, ali lepo uređenoj vikendici u Bukviku, koja više liči na galeriju, ovaj vitalni i duhoviti 72-godišnjak netremice troši penzionerske dane uzgajajući petnaestak vrsta voća i uređujući dvorište u koje skoro svaki dan svrati iz poprilično udaljenog Brčkog i slika ulja na platnu. Da ukrasi, dnevne boravke rodbine i prijatelja, brojne kancelarije poznanika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << da realizuje svoju davno skrajnutu ljubav prema kistu, bojama i platnu. - Zar na svetu ima nešto lepše od jeseni, kada šuma u bezbroj boja pokazuje svo bogatstvo prirode. I breze. Mojih petnaestak breza kad na miholjskom suncu zatrepere, a u daljini se začuje zov fazana. Zato su one skoro uvek motiv na mojim slikama - priča Tomo Vondruš, koji je 1962. godine, zajedno sa koleginicom i životnom saputnicom Marom, nakon završetka srednje učiteljske škole u Bijeljini, počeo svoju obrazovno-vaspitnu misiju u Marković Polju, selu nadomak Brčkog. U međuvremenu Tomo je još 1974. godine na beogradskoj Pedagoškoj akademiji završio studije i postao nastavnik likovnog. Slikanje mu je, kaže, predavao Milo Milunović, veliko ime srpskog slikarstva.GLUMAC PRE slikarstva početkom davnih sedamdesetih godina prošlog veka, Tomo se oprobao i u amaterskom pozorištu "Vaso Pelagić". U "tefter glumački" ubeležio je 10 uloga. - Prva sećanja na slikarstvo zaista sežu u detinjstvo. Moj otac je iz Virovitice 1946. godine došao u Brčko kao činovnik na železnici. Stanovali smo pored pruge i ja sam stalno crtao vozove - seća se Tomo. - Na pedagošku akademiju sam otišao kako bi ispunio i formalne uslove da mogu da predajem likovno, budući da sam časove tog predmeta, u nedostatku pravog nastavnika, po odluci direktora, već držao. Sve do penzionisanja 2006. godine čekao je da pritajenu želju za slikanjem obelodani. Prijatelji i putnici namernici koji dođu u goste u Bukvik, kažu da u njegovim slikama "ima nešto". A njegov najveći kritičar bila je i ostala supruga Mara. - I danas, kao i ranije, Mara će uvek reći šta misli o mojim slikama. I nikada ne greši. Kad god je rekla da nisu dobro posložene nijanse, bila je u pravu. A ja i dalje nastavljam da se igram. Umorim se od košenja trave, skupljanja lišća ili branja voća. Sednem među moje breze i hvatam se kista i boja - kaže Tomo. Kad smo ga pitali da li planira da slike izloži u Brčkom ili nekom drugom gradu, Tomo odgovara da za to nema nikakvu želju ni potrebu. Kako kaže, kad sa nastavničkom platom nije mogao stvoriti bogatstvo po čemu će biti "čuven", hoće da iza njega u kućama i stanovima dragih ljudi ostane nešto. Da ga se ponekad sete i pomenu. BOJE IZ KANADE ČETKICA i boje stigli iz dalekog sveta, iz Kanade, gde su mu, nošeni vihorom rata, otišli sinovi. - Umetnost stigla, a naslednici otišli. Istina, dođu skoro svake godine, ali to prekratko traje. Da nije interneta, ne znam kako bismo izdržali bez unuka - setno dodaje Tomo.
Pogledaj vesti o: Penzija

Nastavak na Večernje novosti...