Izvor: Blic, 19.Maj.2011, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Prištini preostao samo 61 Srbin
- Ovo nije život. I stoka u štalam živi bolje. Svako jutro ispred vrata nalazim izmet, komšije se iživljavaju na meni, kao da sam im ja nešto kriva. Ne mogu da se okupam, ne smem veš da iznesem i osušim, a jedva se prehranim sa 12 hiljada dinara penzije. Lekove štedim, pa dozu uzimam na svaka tri dana. Mnogo mi je teško, ali nemam gde iz ove sobice - kroz suze priča Vuka Ivanović (76) verovatno najstarija Srpkinja koji živi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Prištini.
Pre 1999, u Prištini je živelo blizu 50.000 Srba. Danas ih je ostalo svega 61, od čega je samo četvoro dece i to od dvojice sveštenika jedine pravoslavne crkve u gradu. Ostalo su penzioneri. Među njima je i Vuka Ivanović. Nekad je sa porodicom živela u dvosobnom stanu u centru grada, iz kog je brutalno izbačena. Danas, tužna i očajna u oronuloj baraci kod stadiona FK "Priština”. Sa čistog i uglancanog asfalta Bulevara Ramuša Haradinaja, vodi blatnjavo sokače do Vukine barake. Vrata drvena, nabrekla od vlage, stakla na njima popucala. U hodniku jak miris fekalija. Starica otključava vrata svog doma. Mračna prostorija, struje trenutno nema, ali kako Vuka kaže, to je najmanji problem.
- Ujutru ustanem, pa pre nego što stavim kafu, otvorim vrata i očistim fekalije koje su mi komšije Albanci ostavili na pragu. Psuju me, pljuju kad prođem, pre dve godine su me i prebili. Nije meni ovde prijatno, naprotiv - ali šta ću, moram negde da živim. Drugog doma nemam - priča Vuka jecajući. Vazduh u sobi dosta težak, ustajao, prozore ne sme da otvara jer joj deca ubacuju kamenje. Pored ulaznih vrata lavori sa vodom, to je Vukino kupatilo.
- Ne smem da idem da se umijem, a i nemam gde. Kupatilo smo imali zajedničko, ali su ga potpuno ruinirali. Ovako, iz lavora se malo umijem, da ne obolim. Teško je. Nemam gde veš da operem, nekad operem na ruke, ali ne smem da iznesem napolje da osušim jer su mi jednom blatom albanci skinuli i uvaljali u blato. Noću mi lupaju na prozore, udaraju nogama o ulazna vrata, viču, puštaju glasno njihove patriotske pesme, pa sam više budna nego što spavam - priča Vuka i pokazuje slike kad je pre dve godine prebio prvi komšija, osamnaestogodišnjak.
- Išla sam po sudovima, pokazivala nalaze da mi je polomio nos, zube, ali do sada presude nema. Snimali su me tad svi, pričali da će mi pomoći i iseliti me, ali do sada ništa. Živim sa 12 hiljada penzije pokojnog muža, štedim, jedva preživljavam, ali šta ću, živim dokle mogu - kaže Vuka Ivanović.
Nekad je u Prištini bilo 13 pravoslavnih hramova, a danas, samo jedan, koji je obnovljen nakon martovskih nemira. Na čelu crkve je sveštenik Stevo Mitrić koji je preostalim Srbima i duhovnik i prijatelj koji pomaže pri rtešavanju svakodnevnih i konkretnih problema.
- Ljudima je teško, ne znaju šta da rade, da li da vade dokumenta, koje registracije da koriste, kako da ostvare osnovna ljudska prava. Dolaze nam, pokušavamo svima da pomognemo, ali teško je. Skoro smo imali prvu sahranu nakon 12 godina, počeli smo da osveštavamo slavske kolače, narod se okuplja na praznike. Isključuju nam struju, kao i svim Srbima u Prištini, pa smo gotovo svakodnevno u kontaktu sa distribucijom. Vrlo malo nam pomaže država, ne znamo šta da kažemo ljudima, kako da im ulijemo nadu da ostanu ovde - priča otac Stevo.
U okviru crkve uskoro će biti otvoren Informativni centar, gde će Srbi sa Kosova i Metohije moći da dođu, informišu se, a crkva će im pomoći da lakše dođu do dokumenata, lekova, zemljišnih knjiga, registracije vozila.
Srbi u Prištini su dugo posle rata živeli zajedno, u zgradi "Ju programa” blizu centra grada. Međutim, prodali su stanove, odselili se u Srbiju, ili su proterani iz zgrade, pa su prešli na periferiju. Najviše ih živi na samom ulazu u grad, prema Gračanici. Jedino mesto u Prištini gde Srbi mogu slobodno da se okupljaju i druže je prostorija Centar za toleranciju, koja se nalazi uz glavnu policijsku stanicu.
- Lako je sedeti političarima u fotelji u Beogradu i govoriti "mi stojimo iza ljudi na Kosovu i Metohiji”. Ovde je život, nekad delimo hleb na tri dela, lekove pozajmljujemo jedni drugima, pare su kao zajedničke, gledamo kome će da isključe struju, kome vodu, kako da ljudi prežive. Ne mogu da idu u bolnice, pa ovde dolaze lekari da ih pregledaju, a ako je nešto urgentno šalju za Kosovsku Mitrovicu. Ali, ne damo se, preživećemo... - priča Snežana Borzanović.
Kontejner kao dom zdravlja
Lipljan - Na petnaestak kilometara od Prištine, u Lipljanu, živi oko 350 Srba. Iz dana u dan, međutim, ih je sve manje, prodaju imanja, sele se u Srbiju, jer kako kažu, ne mogu da izdrže pritiske Albanaca. Najgore im pada lečenje, jer je srpski Dom zdravlja smešten u tri bela kontejnera, okružena smećem i šutom.
- Nekako smo zimu pregurali, ali tek dolaze paklene vrućine, ne znamo kako ćemo. U jednom kontejneru dajemo inekcije, infuzije, previjamo, tu nam je i čekaonica i tu radimo osnovne preglede. Sve u tri kvadrata. Lekova gotovo i da nemamo. Pacijenti se bune, viču, kao da smo mi za ovakvo stanje krivi. Ali šta da radimo, bolje i to da imamo nego ništa. Najgore je kad nam dođu majke sa decom, a nama već jedan pacijent leži, pa moraju da čekaju na snegu ili kiši napolju - pričaju u Domu zdravlja.
Ni osnovna škola nije u boljem stanju, iako je skoro izgrađena. Sve je manje učenika, a Albanci svakodnevno kamenjem lome prozore.
- Zabranili su nam da nam škola radi ponedeljkom, jer je njima pijačni dan, pa zato nastavu držimo subotom. Kako prođu ulicom, kamenjem nam porazbijaju prozore, tako da ih više i ne menjamo, ne isplati se, samo klupe odmaknemo do zida. Naravno, deca ne smeju sama da dolaze u školu, već svaki roditelj mora đaka i da dovede i da dođe po njega. Tako je trenutno, ali mi se uvek nadamo boljem - priča direktor škole Jugoslav Crvenković.
Jedino mesto gde deca u Lipljanu mogu da se igraju je porta Crkve Vavedenje Presvete Bogorodice.
- Uvek problemi postoje. Od kad smo skinuli bodljikavu žicu sa ograde, dešava se da neki mladići dođu i namerno sednu u dvorište i plaše decu. Provokacije su stalne, bacaju nam smeće u dvorište, dobacuju nam kad prođemo ulicom. Ali opstajemo - priča otac Siniša.
Povezane vesti: Srbin iz Žača povređen kamenjem, napadač uhapšen
