Izvor: Glas javnosti, 25.Dec.2009, 11:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri jabuke za Božić
Božić, najradosniji hrišćanski praznik, samohrana majka Hajnalka Fekete (41) iz Čoke dočekaće sa tri jabuke! Po jedna za svako dete. Samo za taj dan na božićnoj trpezi naći će se supa, jedno pilence i malo krompira. Ostalim danima Hajnalka i njena deca - Albert (19), Anita (16) i Mihalj (14), uglavnom su više gladni no siti, jer jedva preživljavaju sa 11.000 dinara, koliko zbirno iznosi penzija njenog pokojnog muža i dva >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << dečja dodatka.
Korito nasred sobe
Dok pre deset godina nije ostala bez suprugove podrške, i u Hajnalkinom domu Božić se obeležavao kako dolikuje. Okupila bi se porodica, uz bogatu trpezu i darove. U trošnom socijalnom stanu, koji im je opština onomad dodelila na korišćenje, danas samo još izanđala, ali okićena jelka nagoveštava da i njima stižu božićni i novogodišnji praznici. Memla se zgusnula po zidovima ubogog stančića sa tri prostorije, a umesto vrata već neko vreme visi pohabana, lojava ćebad. Čemeran prizor i u kupatilu sa čučavcem. Prethodni korisnici stana koji samo što se nije srušio kadu su uprtili na leđa i odneli sa sobom, pa se sada Feketejevi kupaju u koritu, nasred sobe.
- Nije lako nikome da priča o svojoj muci ali šta ćeš. Iz ove se kože ne može. Dok drugi praznike dočekuju uz bogate trpeze, nas bi najviše obradovalo kada bi narodna kuhinja u Čoki počela da radi. Muka nas je pre deset godina naterala da počnemo da po hranu idemo na sirotinjski kazan. Daleko od toga da je ukusna kao u restoranu, ali bar o hlebu nisam morala da brinem. Običaj je, u ovim našim krajevima, da na Badnje veče deca sa kesama u rukama zađu od kuće do kuće, u korinđanje, da domaćinima pevaju božićne pesmice. LJudi ih onda daruju voćem, orasima, slatkišima i novcem. Od svoje sirotinje, ranijih godina imala sam šta da korinđašima dam, ali ove baš ništa. Verujte, nijednu bombonu za njih nemam. Zaključaću jedina vrata u stanu i ćutati. Bolje i to, nego da se pre pred njima sramotim - očiju punih suza priznaje Hajnalka.
Jedna od retkih radosti koja je turobnu svakodnevicu ove čestite žene ozari jeste ta što je najstariji sin Albert uspeo da se, kao sezonac, zaposli u šećerani u Senti. Međutim, uskoro ni za njega posla neće biti, jer je kampanja prerade repe pri kraju, pa se presušiti i ono malo sredstava kojima krpe kraj sa krajem.
Trtice i krompir
- Najteže mi pada što deci skoro ništa ne mogu da im pružim. Od malena su se, sirotani moji, navikli na oskudicu. Boljem životu davno sam prestala da se nadam. Valjda se oni, kada postanu svoji ljudi, neće zlopatiti kao njihova majka. Žalosno je što usred plodne vojvođanske ravnice još ima ljudi koji gladuju. Posla je sve manje. Ne znam ko je kriv za to - nemoćno širi ruke Hajnalka.
Penzija je, veli, mala pa kada plati račune, za hranu skoro da ništa i ne pretekne. Ono malo novca što ostane iskoristim da kupi dve-tri kile kokošijih trtica i krila. Krompir je preko cele godine glavni specijalitet kuće...
- Puno je u Čoki sirotinje. Snalaze se kako znaju i umeju. Nerado pričaju o muci koja ih je snašla. Šuška se da će Narodna kuhinja proraditi tek u januaru. Ne preostaje nam ništa drugo, no da dotad dodatno stegnemo kaiš, ćutimo i čekamo - kaže Hajnalka.
