Izvor: Politika, 10.Jun.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tenor iz Velsa sa osećajem za bluz neće u penziju
Na sceni se potpuno ogoliš, daješ publici svoju dušu, ličnost, osećanja, strast – kaže za „Politiku” pevač koji će u nedelju nastupiti pred ovdašnjom publikom
„Kad sam čuo za poplave u Srbiji, baš me je pogodilo i mislio sam da neću moći da održim šou u Beogradu. Zato mi je drago što stvari polako počinju da se vraćaju u normalu i što mogu da dođem, reči su jednog od najvećih vokala u istoriji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << popularne muzike Toma Džonsa. Pevač, poznat kao „tigar iz Velsa”, ali i „glas”, održaće u nedelju, 15. juna koncert u Kombank areni, što je njegovo drugo gostovanje u Srbiji. Iako je 7. juna proslavio 74. rođendan, ne posustaje, a svetska turneja, u okviru koje dolazi u Beograd, ne sprečava ga da završava 41. studijski album, niti da bude sudija u popularnom Bi-Bi-Sijevom šou programu „Glas”, a što mu, kako otkriva za „Politiku”, pričinjava veliko zadovoljstvo.
Umetnik iz mestašca Pontiprid u Velsu, koji je svet pokorio hitom „It’s Not Unusual” 1965. godine, i danas za sebe kaže da je „velški tenor sa osećajem za bluz”, kako ga je svojevremeno nazvao Gordon Mils, čovek koji ga je čuo u jednom pabu. Iako je decenijama slamao srca ženama širom planete i drugovao sa najvećim muzičkim zvezdama ne voli da priča o privatnom životu, donjem rublju kojim su ga dame obasipale na koncertima, o Elvisu Prisliju... Ali se zato vrlo dobro seća prvog nastupa u Beogradu 2009. godine:
– Koncert je bio sjajan, a publika vrhunska. Primetio sam da volite muziku, a to je najbitnije. Ovoga puta ću, osim potpuno novih pesama i numera sa prethodnih albuma „Spirit in the Room” i „Praise&Blame”, pevati i prepoznatljive hitove „Delilah”, „Green Green Grass of Home”, „Thunderball” ili „Sexbomb” u potpuno novom ruhu. Biće to dobar miks!
Poslednja dva albuma „Spirit in the Room” i „Praise&Blame” kritika je okarakterisala kao vaše kreativno vaskrsnuće…
I jesu, jer poželeo sam da malo istražim svoju dušu, pokušao sam da dočaram svoju nežniju stranu. I još pamtim jednu kritiku iz engleske štampe koja je glasila – nikada se tako dobro nije čuo glas Toma Džonsa!
Na albumu „Spirit in the Room” pesme koje su svojevremeno potpisali Pol Makartni, Leonard Koen ili Pol Sajmon, učinili ste svojim. Kako?
Želeo sam da snimim pesme autora kojima se divim. Ali, nisam želeo da to budu pesme koje bi bile očigledan izbor. Dakle, nisam hteo da uradim „I’m Your Man”Leonarda Koena i pevam: „Ja sam tvoj muškarac, šta god želiš uradiću za tebe”… Izabrao sam mnogo dirljiviju „Tower of Song”, gde pevam: „Svi moji prijatelji su pomrli, i kosa mi je seda”…
Baš u toj pesmi pevate i: „Nisam imao izbora, rođen sam sa darom zlatnog glasa”… Kao da ste vi pisali te stihove?
Da, zato sam za tim i tragao. Da sam tako dobar pesnik, ja bih te stihove napisao…
U izveštajima sa koncerata, novinari stalno pominju vašu energiju i duhovitost koja bi postidela nekog upola mlađeg kolegu?
I mene zadivljuje što se još osećam tako snažnim i što još uvek dobro pevam. Kad sam bio mlad, sećam se da sam video mnoge pevače koji su bili umorni od posla i pomislio: O Bože, nadam se da ću još imati želju da budem na sceni u sedamdesetim godinama, ako poživim dotle… Na sreću, i dalje me drži neverovatno uzbuđenje kada treba da izađem na scenu. Ceo život ponavljam – svi putevi vode na scenu! I kada izađeš na binu, to je vrhunac! Tu se potpuno ogoliš, daješ publici svoju dušu, ličnost, osećanja, strast…
Kao klinac imali ste tuberkulozu. Bolest je promenila mnogo toga?
Jeste, bilo je strašno i stalno sam se pitao zašto se to meni desilo, iako tada tuberkuloza nije bila retka pojava. Dve godine nisam izašao iz kuće. Sa prozora gledao sam klince kako se zezaju ispred ulične svetiljke na kraju ulice i rekao sebi – kad budem mogao da došetam do te proklete svetiljke neću se više nikad žaliti… I kada si onemogućen da radiš nešto, čini mi se da tad ceniš život mnogo više.
Živite u Americi gotovo 40 godina. Iako ste često u Britaniji, nikad niste poželeli da se vratite?
Sad sam u Londonu i zaista često dolazim u Britaniju. Kad malo bolje razmislim, iako živim u Americi, nikada suštinski nisam napustio Ostrvo. Ameriku posmatram kao izdanak, nastavak Britanije. Uostalom, uglavnom je isti jezik. U Americi je prisutna neka lakoća življenja, što volim, a od Londona me deli samo jedan let.
Vaš sin i menadžer Mark Vudvord vam je sugerisao pre nekoliko godina da treba da se „otarasite” imidža seks simbola, sa raskopčanim košuljama i ofarbanom kosom…
Jeste, upozorio me je da ne mogu tako doveka, jer će ljudima to biti smešno (smeh). Shvatio sam da je u pravu, mada sam i sam bio svestan toga. Kad žene farbaju kosu, to je nekako prihvaćeno, a koji to muškarac, star pri tom, ima crnu kosu? A i gledao sam sebe na televiziji i na fotografijama, i shvatio da izgledam budalasto sa crnom kosom…
Da li nekad imate osećaj da vam vreme izmiče…
Ne. Volim život, volim da pevam, ali svestan sam da će me vreme kad tad zaustaviti. Vreme je moj jedini neprijatelj. Ali, siguran sam da ću pevati dok god to mogu, neću se penzionisati!
Jelena Koprivica
-----------------------------------------------------------
„Dilajla” – navijačka himna
Jedan od najvećih Džonsovih hitova „Delilah” jeste i himna navijača fudbalskog kluba Stouk siti.
– Nije to samo himna Stouka, već i velške reprezentacije u ragbiju. Osim velške himne oni uvek pevaju i „Dilajlu”. Kada je Vels pre nekoliko godina na Vembliju pobedio Englesku, sa jednim poenom razlike (hvala Bogu), pevao sam „Dilajlu” pred meč i to je bio poseban trenutak.
-----------------------------------------------------------
Nisam očekivao titulu sera
Šta vam znači titula sera kojom ste ovenčani 2006?
Kada me ljudi pitaju šta je najbolja stvar koju sam doživeo u šou-biznisu, uvek pomenem to što sam ovenčan titulom sera. Jer, tome se nisam nadao. Priželjkivao sam hitove, ali ovakvu počast nikako. Zato je i vrhunac!
objavljeno: 11.06.2014
Pogledaj vesti o: Penzija
.jpg)
