Izvor: Press, 14.Avg.2010, 23:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetlana Kitić, intervju: Nisam imala šta da jedem!
Bilo je situacija kada nisam mogla da se prehranim. To znaju moja deca i moji bližnji. Ali sam to dostojanstveno nosila i radila tri posla istovremeno. I zato bih poručila da ostave nosioce nacionalnih penzija na miru, jer su to ljudi koji su ih zaslužili
Ako u nekom trenutku procenimo da svojim iskustvom mogu da pomognem, presvući ću se i igrati za Radnički. To stoji, kaže i >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << intervjuu za Press Svetlana Kitić-Magić, po anketi Međunarodne rukometne federacije najbolja rukometašica svih vremena.
Uprkos tome što je imala 48 godina, ona je pretprošle sezone uskakala u tim najtrofejnijeg kluba Srbije i Jugoslavije. I pored tri evropske i 27 domaćih titula, Radnički je do pre nekoliko godina bio praktično ugašen klub, a svetla su ponovo upalili njegova najveća vedeta i njen suprug Milan Magić, koji su uspeli da ga vrate u elitno srpsko takmičenje.
Da li vas pamte samo po igrama ili i zbog izgleda?
- Kao dete ušla sam u mašineriju i nisam tu lepotu ni primećivala dok to muškarci nisu počeli. I onda se pogledam u ogledalo i kažem: "Da, jesam i privlačna žena". Ali sam akcenat uvek stavljala na rukomet. Na terenu je bila Ceca rukometašica, van terena je bila Ceca zavodnica, fatalna žena, kako li su me već sve zvali.
Koja je razlika između devojaka koje danas igraju rukomet i onih koje su igrale osamdesetih godina?
- Neuporedivo je, sve se promenilo. Mlada generacija, među njima i moja ćerka, nije videla inostranstvo. Ovde su u večitim borbama, za Kosovo, EU, na kraju za golu egzistenciju. Čak i ja spadam u tu kritičnu grupu, verovali ili ne, jer mi je teško da živim sa troje dece i mužem Milanom, koji je zbog ulaganja u klub došao do toga da mu firma maltene bude ugašena. Iz porodičnog budžeta sam skoro sve uložila u Radnički.
Šta je bio motiv da obnovite rad Radničkog?
- Rukomet - to sam ja, to je moj život. A u Radničkom sam provela tridesetak godina i kada uđem u klub, to je kao kada uđem u kuću babe i dede. U poslednjih deset godina kluba nigde nije bilo, da bi 2005. neki preuzeli ime Radničkog kao brenda, pečat, korišćenje hale, a ostavili samo dugove. Pet meseci smo se borili za ime i uporedo dizali klub. I stvorili smo novi, mladi tim i vratili dugovanja. Ispostavilo se da je u pitanju 70.000 evra.
A koliko ste otprilike uložili u klub?
- Između dvesta i trista hiljada evra, u šta je uračunat i onaj dug. Sve to postoji u papirima. Malo su nam pomogli "Telekom", "Dunav osiguranje", Ministarstvo sporta. Sve se svelo na Milana i mene. A ko ima više prava od mojih saigračica i mene da učestvuje u kupovini Radničkog, ako budemo mogle? Zašto ne priznati javno: da, mene interesuje da kupim Radnički.
Jeste li prestali da se ljutite na Mrkonjića i Dačića zato što vam nisu pomogli oko Radničkog?
- Šta znači ljuta? Bila sam razočarana i ostala sam i dalje, bez obzira na to što je Ivica jedini političar koji mi je čestitao. Ja njega zapravo više doživljavam kao drugara.
Pa ako vam je drugar, zašto vam se ne javlja?
- Moraćete to njega da pitate. Ja nikada nisam ružnu reč rekla. Mislim da neću upotrebiti jaku reč ako kažem da su oni tu gde jesu zahvaljujući malo i meni, jer su ljudi glasali za SPS između ostalog i zbog Cece, koja je učestvovala u kampanji SPS-a.
Da li je tačno da je jedna od vaših saigračica iz Radničkog završila u kafani ljušteći krompir?
- Verovatno mislite na Ivanku Čuprinović. To je bilo pre nacionalnih penzija, sada može da živi dostojanstveno. Tačno je. Bila je tu i Zdenka Leutar, koja nije imale pare za lekove, a imala je rak dojke. Nije doživela nacionalnu penziju. To su igračice koje su bile tri puta prvaci Evrope, a zamislite sportiste u manjim sredinama. I zato me užasno boli kad krene kampanja da se nacionalne penzije ukinu. Verujte, bilo je situacija kada ni ja nisam imala šta da jedem. To znaju moja deca i moji bližnji. Ali sam to dostojanstveno nosila i radila sam tri posla istovremeno. I zato bih poručila da ostave nosioce nacionalnih penzija na miru, jer su to ljudi koji su je zaslužili. Evi Ras treba pomoći, ali nemojte da koristite nas u toj borbi. Nađite nekog drugog. Hajde da uzmemo od tajkuna koji su na nelegalan način došli do para, od neuspelih privatizacija, a ne od 535 ljudi, od kojih 500 sigurno živi od tih nacionalnih priznanja.
Da li je tačno da vas je Milutin Mrkonjić pozvao da uđete u parlament?
- Tačno je, Velizar Đerić, Mrkonjić i Ivica Dačić. Bila sam u Tuzli i razmišljala da li ću u Crnu Goru ili Dansku. I zove Mrka u svom stilu: "Gde si, malena, ajde dođi, ti si naša, ti si socijalista u duši, ti si uvek bila borac za pravdu, dođi da popričamo". Ja sam stvarno bila izvan politike, šest godina sam bila izvan Beograda, pojma nisam imala. Naučim šta je cenzus i još hiljadu reči, pravila sam liste naših partija. Ubeđivala me i deca i ja se, bogami, odlučim.
Jeste li i sada član SPS-a?
- Ne, ja sam bila vanstranačka ličnost, kao i Borka Vučić.
Zar niste sredinom devedesetih bili u nekom odboru SPS-a za sport?
- Tada je Gorica Gajević bila generalni sekretar SPS-a i jurila me je da postanem član. Rekoh, neću, bre, Gorice, posle osam godina došla sam iz Italije. Jednom sam pozvana u tu komisiju. Bili su tu Kićanović, Dalipagić, završimo, odem kod Gorice i kažem joj: "Gorice, nemoj više da me zoveš na ove komisije, jer ovo veze nema sa pravim načinom da se sredi stanje." I tada sam joj predložila da obezbedimo zaslužnim sportistima nacionalne penzije, jer se to radilo svuda u svetu.
Zašto ste se uključili u parlament i politiku?
- Bila sam godinu dana, ušla sam čista, tako sam i izašla, kao i mnogi drugi ljudi koji stvarno dobro rade. Imamo političare koji odlično rade svoj posao, kao što su Tadić i Jeremić, sviđali se oni nekome ili ne. Pre nego što sam ušla, rekla sam Dačiću da nema šanse da se mešam u ekonomiju ili, ne znam, poljoprivredu, već da ću se zalagati za ministarstvo za sport i za prava žena i dece. To sam mislila, ali stvarno je malo mogućnosti da nešto uradiš.
Kakve su vam impresije o skupštinskom životu?
- Nije ono što sam mislila, da je to mesto gde iznosimo neke naše životne probleme. Tamo se rešavaju neki globalni problemi, a suština i život su tamo negde. A kad mi je Ivica rekao da više nisam poslanik, da je napravio koaliciju sa JS i PUPS, odahnula sam. Samo da ne sedim dvanaest sati i da slušam neprijatne stvari.
Kakve ste neprijatnosti imali?
- Ja nikakve, imala sam izuzetno poštovanje poslanika, mislim da su na mene gledali kao na sportistkinju, a ne kao na poslanika SPS-a. Ali to što su pričali između sebe: koliko si pojeo, kupao si se go u bazenu, ispala si pijana iz kola... To je bilo dno dna. Neću da budem deo tog cirkusa.
Koja je razlika između ženskog rukometa danas i osamdesetih?
- Razlika je ogromna. Za SSSR su selektovane jake i visoke devojke, ali one su igrale lep rukomet. Mi smo u tome prednjačili. Za razliku od drugih, mi nismo bili predvidiva reprezentacija, jer smo bili skup jakih individualaca spremnih da se podrede kolektivu. I protiv nas nisu mogli da prave nikakvu taktiku, jer ni mi same nismo znale taktiku dok ne izađemo na teren. Bilo je mnogo više tehničara, dosta mašte i kreativnosti. Kada to nemaš, igra ti se svodi na snagu i trčanje. To je najlakše što naši, a i strani treneri nauče. Pola naše lige danas ne zna da hvata i baci loptu u trku, što je najosnovnije. Ne mogu više da gledam naš rukomet, prebacim na neki film, da bi mi rukomet ostao u sećanju kada je bio lep, jer ovaj ne liči ni na šta. Mislim da su treneri glavni za ubijanje te lepote i, naravno, da nema gledalaca, da nije medijski propraćeno. Rukomet je kod nas zaista spao na niske grane.
Pa kako ste dobijali Ruskinje?
- One su mi bile večita inspiracija zato što su to bile žene koje nisu mogle kroz vrata da prođu kako su bile građene. U odbrani bi stavili igračice od po 1,9 metara, nije bilo šanse da ih preskočiš! Skok-šut je bilo moje oružje, dok nisam shvatila da mogu da uspem samo ako se probijam između njih i ako šutiram odozdo, jer dok se one onako visoke i krupne spuste da me blokiraju, lopta je već bila u golu.
Kad pričate o finansijskim problemima Radničkog, da li vam je sada žao što ste svojevremeno odbili milion maraka za prelazak u Hipo banku?
- Ne, mada me Milan pita šta si ti dobila za to? U odnosu na to koliko sam ja dala državi, država je dala meni vrlo malo, osim nacionalnog priznanja, koje znači svima nama koji smo igrali za reprezentaciju, a ja sam igrala za nju 21 godinu. To su bile pare za kupovinu pasoša, a u ono vreme, ja se izvinjavam, Jugoslavija je bila vrlo poštovana zemlja. Da sam prihvatila, možda se ne bih vratila, a ja sam ponosna što živim ovde i ne bih menjala ovu ni za jednu drugu zemlju.
Uslov je bio da uzmete austrijski pasoš?
- Nije u pitanju bio samo austrijski, već i španski i italijanski. Mnogi kažu da sam budala, ali ja sam to uradila od srca. Da li će neko da poveruje u to - baš me briga, ja sam ceo život živela onako kako sam htela.
Šta ste kao poslanik učinili da se položaj sporta i sportista popravi?
- Zalagala sam se da dobijemo ministarstvo sporta, jer tada postojalo ministarstvo prosvete i sporta. Čvrsto sam se zalagala da mi sportisti imamo svoje ministarstvo gde će se rešavati problemi, a ne mesto gde će se deliti pare. Klubovi su na ivici egzistencije. Na lokalu je to rešeno tako što opština kaže hoćemo rukomet ili fudbal i daje novac. Tako je u Jagodini, o Zaječaru da ne pričamo. A šta je sa nama koji nemamo Ničića i Palmu, šta ćemo mi koji imamo Đilasa, a Đilas u Beogradu ima nas i ne znam ni ja koliko klubova? Moraju da postoje prioriteti, jer postoji jedan Radnički, kao što postoji jedna Zvezda i Partizan. Kada se pomaže Partizanu, onda se kaže - to je Partizan, a kada ja kažem Radnički, svi ćute. To me strašno boli i strašno sam ljuta zbog toga.
.jpg)
