Izvor: Politika, 25.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svedok 72 Vukova sabora
Lozničanin Milan Marković (82) je, od 1933. i održavanja Prvog sabora, samo jednom propustio našu najstariju kulturnu manifestaciju
Loznica – Poslednjih sedam decenija Lozničanin Milan Marković (82), trgovac u penziji, u nedelju pre Male Gospojine uvek je bio na istom mestu – u Tršiću na Vukovom saboru. Od 1933. godine i održavanja Prvog sabora pa do ove godine, kada će u septembru po 74. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << put biti održana svetkovina u čast Vuka Karadžića, on je samo jednom propustio našu najstariju kulturnu manifestaciju.
– Nisam bio samo na jednom saboru, i to prošle godine kada me je bolest sprečila, ali zato sigurno dolazim na ovogodišnji, jubilarni, kada se proslavlja 75 godina od obnove Vukove kuće i održavanja Prvog sabora kome sam prisustvovao kao šestogodišnjak. Otac Milisav bio je opštinski pandur, pa je po službenoj dužnosti bio u Tršiću 17. septembra 1933, a ja sam sa majkom i bratom stigao na početak govora i otvaranje Vukove kuće. Dobro se sećam tog događaja, bilo je puno sveta u dvorištu i nastupali su guslari koji su dugo godina bili najvažniji deo programa – priča za „Politiku” Marković, dok nam ispred Vukove kuće pokazuje mesto gde je tada stajao.
Na naredne sabore je kao đak dolazio peške iz Loznice, preko brda ili koritom Žeravije, a ni kao šegrt nije propuštao svetkovinu, dolazeći sa gazdom koji je cenio Vukovo delo. Tada su programi održavani u Vukovom dvorištu, a sa druge strane Žeravije je bila publika, da bi posle rata zamenili mesta.
– Za vreme okupacije radio sam u kafani kod Nemice koja je znala za Vukovo delo i puštala me na sabore. Inače, sabora nije bilo 1941. i 1944. godine, a na prvom posle oslobođenja, 1945, bio sam kao vojnik na obezbeđenju. U uniformi sam pratio i naredna dva sabora. Sudbina je htela da kao bariton posle armije počnem da pevam u horu društva „Karadžić”, pa sam narednih devet godina bio i učesnik u programima Vukovih sabora. Tada se sabor još održavao kod Vukove kuće, a od 1964. seli se na današnje Saborište – priča Marković.
Narednih godina je na sabore išao pešice, biciklom i kolima. Svaki put bi pre završne svečanosti posetio Vukovu kuću i obavezno kupio neki suvenir na koji bi upisivao datum. Sačuvao je skoro sve ulaznice kupljene prilikom posete Vukovoj kući, a kaže da nije propustio nijedan završni program na Saborištu.
– Volim Vuka i njegovo delo i uživam na svakom saboru. Mislim da svako treba barem jednom da ode u Tršić, a ko može i na sabor. U početku je sabor više bio narodna svetkovina, sa obaveznim vašarom, a vremenom je to postala značajna kulturna manifestacija. Dolazi i danas narod, ali je to nekada bilo mnogo masovnije, cela padina preko puta pozornice bila je puna sveta, skroz do vrha –priča Marković i dodaje da uvek sedi desno od otvorene pozornice u petom, šestom redu i da ne zna nikoga ko je kao on toliko puta bio na saboru.
Čovek koji je od 73 bio na 72 Vukova sabora nije imao fotografija iz Tršića. Ne voli, kaže, da se fotografiše pa je tek u svojoj devetoj deceniji za naš list slikan ispred kuće oca srpske pismenosti i na Saborištu, iako je tu od 1933. do danas dolazio 72 puta. Kako reče ovaj veliki poštovalac Vuka, sigurno se vidimo 14. septembra, kada će na 74. Vukovom saboru „upisati” svoje 73. saborovanje.
Saša Trifunović
[objavljeno: 26.08.2008]
