Izvor: Vostok.rs, 16.Mar.2015, 18:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svedočanstvo o srpskim vojnicima u severnoj Africi
16.03.2015. -
Neumorni potpukovnik Luka Nikolić priredio izložbu „Srbija pamti Bizertu” koja pleni veliku pažnju publike u gradovima u kojima je do sada predstavljena.
„Srbija pamti Bizertu” već više od četiri mesecapleni veliku pažnju u Beogradu, Nišu, Osečini i Valjevu, a sigurno će u Loznici, Bajinoj Bašti i u drugim mestima zainteresovanim da vide postavku čiji je autor Luka Nikolić, potpukovnik u penziji.
Ne čekajući da nadležni >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << formulišu 2014. „vozni red” obeležavanja 100-godišnjice Velikog rata, osvedočen u tradicionalno nerazumevanje njihovih predstavnika dok je pisao monografiju „Srbijo, majko i maćeho”, koju je objavio 2010, potpukovnik Nikolić je prionuo na posao i sačinio slikovni sažetak svoje monografije.
Na 45 panoa predstavio je 87 fotografija, ilustrujući istinu o delu države Srbije koja se našla u egzilu na prostorima francuske severne Afrike između 1916. i 1919. godine. Mada je s Bizertom u središtu to bila najdublja moguća, ne samo sanitetska nego i vojna pozadina Srbije u Velikom ratu, ovu istinu je, na žalost, gotovo sasvim prekrio pesak zaborava.
Sve je počelo 9. januara 1916. kada je posle „Albanske golgote”, na sigurno tlo u Bizertu, francuska krstarica „Viktor Igo” dovezla prvi srpski vojni transport. Plan je predviđao da se ranjeni i iznemogli srpski vojnici leče i oporavljaju negde u dubinama Sahare, ali je admiral Emil Geprat ignorisao zapovest svoje Vrhovne komande: „To je nemoguće, moraju se barem za prvo vreme smestiti pod krov”. Zbog ove odluke srpski vojnici su ga nazvali „srpskom majkom”.
Za tri i po ratne godine brodski konvoji su u severnu Afriku dovezli čak 61.260 Srba, od kojih je njih 41.135 pristiglo radi lečenja, a ostali uglavnom zbog početnog oporavka i vojne obuke.
Moglo bi se reći da je Bizerta u to ratno vreme bila i naš grad jer je u njoj svakodnevno boravilo oko 5.000 Srba. Odatle je na Solunski front upućena čitava jedna armija – 52.314 prezdravelih, oporavljenih i obučenih vojnika koji su učestvovali u slavnom proboju.
U toj velikoj koloniji u egzilu bilo je 2.048 invalida, a na 24 groblja širom severne Afrike ostalo je da večno počiva 3.226 srpskih vojnika. Među njima i Đunisije Nikolić, zbog koga je Luka Nikolić svojevremeno odlučio da ispuni moralni dug – da pronađe grob svog dede i drugih srpskih ratnika. Upustio se u neizvesno višegodišnje traganje koje je daleko nadraslo prvobitnu ideju. Ne samo da je unuk pronašao dedin grob u paviljonu Srpskog vojnog groblja u Menzel Burgibi u Tunisu, nego je otkrio zaboravljena 24 groblja i ustanovio gde se nalaze parcele na kojima su večna počivališta gotovo svakog srpskog vojnika na severu Afrike.
Kao rezultat tih istraživanja Nikolić je objavio pomenutu monografiju „Srbijo, majko i maćeho”, po čijim motivima će 2012. biti snimljen i dokumentarni film „Bizerta – povratak u legendu”, ali sve to nije smatrao dovoljnim. Priredio je i ovu izložbu koja je prvi put predstavljena u oktobru 2014. u Domu Vojske u Beogradu.
Na osnovu prvorazrednih izvora predstavio je život srpske vojne kolonije u Bizerti i drugim mestima severne Afrike, prikazao objekte u kojima su lečeni, rehabilitovani i obučavani srpski vojnici.
U širokom zahvatu Nikolić je oživeo i uspomene na njihov svakodnevni život, o kome dovoljno svedoči činjenica da je u Bizerti izašlo 872 broja lista „Napred” štampanog ćirilicom, da su srpski vojnici svojim rukama podigli najlepše ratno pozorište u Lazuazu za tri hiljade gledalaca u kome je izvedeno 217 predstava, da je na afričkom severu prvi put „progovorilo ćirilicom” i Brajevo pismo za slepe.
Srpsko pozorište u Bizerti, 1917.godina
Izložba je krajem prošle godine predstavljena u Srpskom lekarskom društvu, 9. januara ove godine otvorena je na VMA, o čemu smo pisali, onda u Nišu, potom u Osečini, ovih dana završava gostovanje u Valjevu, ali se njeno putovanje na okončava.
U realizaciji izložbe autor je imao podršku Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912–1918, njihovih potomaka i poštovalaca, a svesrdno je pomoglo i nekoliko dobrotvora. Luka Nikolić naglašava da su mu u pripremi pomogli dr Ljiljana Nikšić iz Ministarstva spoljnih poslova i Snežana Negovanović iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, a u realizaciji dosadašnjih postavki profesor dr Brana Dimitrijević, predsednik Sekcije za istoriju Srpskog lekarskog društva.
------------------------------------------------------
Saveznički plan
Namera mi je da javnost Srbije, posebno mlade u manjim sredinama, upoznam i na ovaj način sa temom koja je u istoriografiji zapostavljena i kojoj se ne pridaje značaja kakav zaslužuje. Zato ova izložba rasvetljava neka važna pitanja: otkud Srbi u Africi, kako su tamo dospeli, šta su radili, gde su se lečili i obučavali, gde su grobovi preminulih. Konačno, izložbom se razjašnjava najbitnije – ogromna uloga Bizerte i severne Afrike u popuni istrošenih redova srpske vojske i u proboju Solunskog fronta. Naši ratnici, naime, nisu pristizali u Bizertu kao izbeglice, kako to neki žele da predstave, već su tamo upućivani po planu saveznika i Vrhovne komande pre svega radi lečenja i obuke, ističe Luka Nikolić.
Slobodan Kljakić,
politika
.jpg)
